Intervju sa Ivanom Basom I-deo

Pin It
Ivan Baso, pobednik Đira 2010. godine
Ivan Baso, pobednik Đira 2010. godine

Kada je Ivan Baso (Ivan Basso) poslednji put odgovarao na naša pitanja na planinskom prelazu Paso San Pelegrino, imao je rozi dres na ramenima i nekoliko tajni na savesti. Obelodaniće jednu  od njih, rođenje svog prvog sina Santjaga koji je došao na svet nekoliko sati ranije. Kada je to učinio,italijanski novinari u privremenoj novinarskoj sobi pored cilja su gukali i plakali. U tom trenutku, Baso je imao nameru da drugu tajnu odnese sa sobom u grob.

Ivan Baso je poslednji put odgovarao na naša pitanja na planinskom prelazu Paso San Pelegrino posle 19. etape Kruga oko Italije 2006. godine, na kom je dominirao sa uznemiravajućom lakoćom. Tog dana  se, kako se prisećamo, slika Dolomita, ili „Bledih planina“ kako su poznate u regionalnom folkloru, kupala u sunčevom svetlu duginih boja. Za razliku od toga, danas su ti planinski vrhovi, dok naš iznajmljeni auto brekće uz uspon od 15 % ka Basovom skrovištu pred „Tour de France“, uronjeni u gustu čorbu od magle i kiše.

Vreme, naravno, nije jedina stvar koja je sada drugačija. 2006. godine, slavlje Basovog krunisanja na „Giro-u“ došlo je samo nekoliko trenutaka pre njegovog pada u nemilost. Izveštaji o hapšenju menadžera „Liberty Seguros“ ekipe Manola Saica (Manolo Saiz) i odmetnutog doktora Eufemijana Fuentesa (Eufemiano Fuentes) stigli su do „Giro-a“  nekoliko minuta nakon što je Baso zgazio Žilberta Simonija (Gilberto Simoni) na Monte Bondone-u. Nekoliko dana kasnije pojavila se glasina o prisluškivanju telefona, mogućnosti da je Fuentes pominjao Basa i šifrovanim imenima koje je španski manipulator koristio da maskira svoje klijente i njihove transfuzije krvi. Jedan od pseudonima bio je „Birillo“. Kad nam se upalila lampica, proverili smo svoje nažvrljane beleške sa intervjua sa Basom od pre godinu-dve. Bez sumnje, Birilo je bilo ime njegovog psa. Druga tajna je otkrivena.

Današnji prizor nije mogao biti više različit od onog kom smo prisustvovali u Strazburu 30. juna 2006. godine, kada se Baso išunjao kroz zadnja vrata hotela i pobegao sa „Tour de France-a“. Ili od jednog popodneva u septembru 2008. kada nam je rekao da će se vratiti trkama za „Liquigas“ kada mu se za par nedelja okonča zabrana zbog dopinga, i kada, pokazavši da su njegovi raniji podvizi bez dopinga ravni poslednjem, dokaže da nikada nije dobio planiranu transfuziju krvi 2006.

Sada se osmehuje kada se pojavimo na vratima. „Rifugio Flora Alpina“ je jedna od stotinu drvenih planinskih koliba raštrkanih preko Alpa i Dolomita, gde očekujete da naiđete na šetače i planinare ali ne i na šampiona Trke oko Italije. Baso je stigao ovde pre nekoliko dana a ostaće još deset, sa svojom ženom Mikaelom, ćerkom Domitilom i sinom Santjagom, i trenirati sa članovima svog tima koji će dolaziti i odlaziti u skladu sa svojim ćefom i rasporedom trka. Kada smo stigli, jedini drugi biciklista na imanju je bio devetogodišnjak iz Koneljana u pokrajini Veneto. Ovaj dečko je pročitao u lokalnim novinama da Baso ovde trenira i ugnjavio svog oca da putuju 220km tamo i nazad.

„Ovo je svakako divan trenutak za mene“, kaže Baso kada je naša traka počela da se okreće i kada smo ga pitali da li je imao priliku da se naslađuje onim što je, iz mnogo razloga, potpuno različit „Giro“ trijumf od onog, još uvek ukaljanog,  uspeha iz 2006. „Posle ,Giro-a’ možete provesti neko vreme kod kuće, i sa fanovima na događajima vezanim za ,Giro’“, nastavlja. „Počnete da analizirate šta ste uradili u prethodnih nekoliko nedelja. Ali kada ste u programu ,Giro-a’ ili ,Tour-a’ onda je teško…plus ako ste neko ko poput mene oseća naklonost prema ,Tour-u’, ne možete potpuno da se isključite. Možete da vidite kako je ovde, milion kilometara daleko od te atmosfere slavlja koja je usledila posle ,Giro-a’. Sada smo tu ja i moja porodica, nekoliko drugih gostiju, i ja provodim dane trenirajući ili proučavajući rutu ,Tour-a’, hvatajući beleške i razmišljajući o trci.“

Baso nagoveštava da je, poput mnogih emocija koje je doživeo u poslednje četiri godine, njegova trenutna radost možda previše velika i teška za iskazivanje rečima. U tom intervjuu krajem 2008. pozvao nas je da proglasimo bezvrednim njega, njegov povratak i njegove tvrdnje da je sve vreme bio čist ako ne uspe da se popne u iste visine kao pre zabrane zbog dopinga. Prihvatili smo poziv. Sada smo, uzimajući u obzir da i dalje odbijamo da poverujemo da je samo „pokušao“ da se dopinguje 2006. godine, po svoj prilici među onim „skepticima“ za koje tvrdi da „nemaju više za šta da se uhvate“.

„Pre godinu dana skeptici su mogli da kažu: ,A, pa završio je peti na ,Giro-u’ . Nije više isti.’ Sada kada sam pobedio na ,Giro-u’ ne mogu ništa da kažu“, objašnjava Baso. „Ili se pretvaraju da se to nije desilo ili moraju da kažu bravo.“

„Ono što pokušavam da kažem je da se danas, kada se nađem lice u lice sa pesimistima, nasmešim u sebi.“ Nastavlja: „Oni su izgubili. Možete da kažete šta želite ali ja sam bio u pravu. Činjenice govore same za sebe. Druga stvar koja me zasmejava jeste da postoje kapiteni drugih timova koji završe peti na ,Giro-u’ i četvrti na ,Vuelti’, kao ja prošle godine, i svi kažu da je u pitanju izuzetna sezona, dok je, kada sam ja u pitanju, to po svoj prilici razočarenje. Sada, međutim, ti ljudi ne znaju za šta da se uhvate.“

Rekli smo da je prizor bio mnogo drugačiji od našeg sastanka sa sa Basom 2008. u njegovoj kući u  Kasanu Manjagu. Ali na neki način, i nije. Njegova verzija događaja nije se promenila ni za trunku. Priznaje da je pogrešio što je bio u tajnom sporazumu sa Eufemijanom Fuentesom i što je lagao o njihovoj saradnji u periodu između izbijanja skandala i svog zakasnelog priznanja Italijanskom olimpijskom komitetu u maju 2007. Kada mu predočite da je njegova dvoličnost išla toliko daleko da je promenio ime svom psu u Tarelo, žalosno odmahuje glavom i kaže da nema izgovor niti opravdanje za način na koji se te godine ponašao.

Istina je da ga je iskustvo promenilo, i kao vozača i kao ljudsko biće. „Patnja je dobra za vas. Stid je takođe dobar za vas“, kaže u jednom trenutku. Zatim ponavlja mantru da bi naglasio: „Da, stid je dobar za vas.“

Upravo takvo poniženje bilo je protivteža olakšanju koje tvrdi da je osetio nakon priznavanja krivice Etoreu Toriju, glavnom tužiocu „CONI-ja“  (Italijanskog nacionalnog olimpijskog komiteta). Kada pomene oproštaj, pitamo ga da li je religiozan. Odgovara da je katolik koji ne ide u crkvu, ali da je u času kada mu je pomoć bila najpotrebnija najveću podršku dobio upravo od Crkve.

„Ljudi koji su mi bili najbliži nakon što se sve desilo bili su sveštenici u mom kraju i časne sestre iz škole moje ćerke“, objašnjava. „I došli su da me traže. Sveštenik iz mog sela me zna otkad sam bio dete.Prva stvar koju mi je rekao bila je: ,Ivane, kada budeš svodio račune svog života, ono što si učinio neće biti ništa, dokle god si iz toga nešto naučio’.“

Nastavak pročitajte: OVDE

(bicisvet.com/izvor:cyclingnews.com/napisao:Daniel Frib/prevela:Ildiko Nemet)

Facebook Comments

comments

Powered by New Facebook Comments

Leave a Reply