Jensovo pismo povodom ukidanja radio stanica

Jedan od najstarijih vozača u karavanu, tridesetdevetogodišnji Nemac, nastavlja otvorenu propagandu protiv zabrane korišćenja radio stanica. Veteran iz "Leopard - Trek" ekipe ističe ne samo pitanja bezbednosti već i gubitka sponzora. Evo šta je napisao "veliki" Jens:

Dragi ljubitelji biciklizma,aktuelna rasprava oko zabrane radio stanica je iznela mnogo različitih mišljenja. Zbog svega toga sam osetio potrebu da iznesem mišljenje iz perspective jednog vozača.
Ja sam 100% za radio stanice i to iz mnogo razloga. Najvažniji je naravno zbog mog viđenja sigurnosti, i to ne samo zbog samih vozača već i zbog publike. Navešću vam nekoliko primera. Prošle godine na U23 trci u Francuskoj jedan vozač automobile nije poštovao trku i krenuo je drumom u suprotnom smeru. Ono što bi se normalno dogodilo je to da director trke to objavi na radio turu (zvaničnoj komunikaciji između organizatora, sudija i vođa ekipa). Odmah nakon te objave sledi upozorenje sportskog direktora svojim vozačima, preko interne komunikacije, sprečavajući tako eventualne incidente. Sada u Francuskoj kao i na svim trkama za vozače do 23 godine nema radio stanica. Pokušajte da se stavite u poziciju bilo kog sportskog direktora, koji zna da automobil ide u susret vozačima, i njemu nije dozvoljeno da ode napred do grupe i upozori svoje vozače. Sve što on može je da sedi i da čeka, i razmišlja šta će reći roditeljima nekog momka ako ga bude udario auto.
Evo šta se dogodilo na toj trci u Francuskoj: Auto je udario mladog Holanđanina koji je bio u komi 3 nedelje. Svi prisutni na trci su se složili da je incident moga izbeći, da su vozači imali radio stanice. Sada ja vas pitam: Da li bilo ko, ko želi da biciklizam bude uzbudljiviji, ide da poseti tog momka u bolnicu i objašnjava njegovoj uplakanoj majci zbog čega je neophodno da nema radio komunikacije? Sumnjam da će iko to uraditi!

Evo još jednog primera koji dolazi iz mog ličnog iskustva. Pre dve godine imao sam katastrofalan pad na „Tour-u“ dok sam bio u begu. Dok sam ležao, i krvario na putu, oko mene se odvijala velika zbraka. Automobili, doktori, novinari...barem polovina puta je bila blokirana. Imajte u vidu da je još 150 vozača trebalo tuda da prođe brzinom od 80km/h. Srećom sportski direktori su mogli da upozore svoje vozače. Možete li da zamislite tu veliku grupu koja leti nizbrdo, pokušavajući da nadohnadi vreme i uhvati begunce, kako ulazi u krivinu potpuno nesvesna situacije, a onda vidi da je pola puta blokirano automobilima?!
Sada ću vas ponovo pitati: Nisu li te dve priče - samo ove dve – dovoljne da prekinemo svaku diskusiju?! Da sam kojim slučajem poginuo, ko bi od vas ko misli da je ukidanje radio stanica dobra ideja, išao u Berlin i objasnio šestoro moje dece da je tata samo nesrećna žrtva, tako važne borbe za zanimljiviji biciklizam?
Ima još. Može li neko da mi objasni, kako ćemmo privući sponzore u biciklizam, ako naš sport vraćamo u kameno doba? Anegdota: Pre dve godine Endi Šlek je dobio defekt na 5km do cilja. Srećom na vreme smo upozorili Bjarne Risa, koji je obezbedio točak veoma brzo. Kompletan tim je čekao Endija i uspeli smo da uhvatimo grupu veoma brzo i sačuvali belu majicu i njegovu drugu poziciju u generalnom plasmanu. Svi smo bili srećni: Endi, tim, Bjarne kao i sponzori. A sada da vam ispričam istu priču, ali bez radio stanica: Endi dobija defekt. To vidi samo jedan naš vozač, bučno je zbog publike i svega ostalog, i ostali vozači iz tima odlaze. Endi podiže ruku, dajući zvaničan znak za problem, ostali timovi to vide i krenu da voze brže. Kada Endi zameni točak sa njim je samo jedan vozač koji mu pomaže da se vrati u grupu. Endi gubi majicu i drugu poziciju u generalnom plasmanu i završava celu trku kao deveti. Bjarne Ris je nezadovoljan kao i naš sponzor. Na kraju sponzor može da se povuče iz tima, ostavivši tako skoro 60 ljudi na cedilu. Naravno ovo je preuveličano ali sam samo hteo da istaknem poentu svega ovoga.

Još jedan urbani mit je da beg ima više šanse za uspeh bez radio stanica – nikada nisam čuo veću glupost od toga. Ja sam u srećnoj poziciji da govorim u ime obe strane. Često se nalazim u begovima i volim da imam radio zbog podrške i motivacije iz automobila. Par dobrih i motivacionih reči, koji tim me lovi, sa koliko vozača, i mogu da planiram svoj napor u zavisnosti od akcije u grupi. Ako pobedim trku, a bio sam u begu, to je zato što sam bio jak i u odličnoj formi, patio kao lud i zapinjao kao konj – misli li iko da me radio učinio bržim?
Koliko ja znam profesionalni tim plaća 150000 evra godišnje za licencu. Izračunajte sami koliko je to novca za 18 timaova...Svima onim akoji su ljubitelji tradicije i starih vremena – o čemu vi govorite? Da li zaista želite da se vratite u vremena Žaka Anketila? U to vreme Tur je bio samo obična trkica sa vozačima iz Francuske i nekoliko vozača iz Belgije i možda Italije. Možda je bio 25 novinara tada. Svako izdanje trke koštalo je više nego što je moglo da zaradi. Da li vi zaista to želite danas? Eto kako meni izgleda tradicija.

Novinarima koji podržavaju radio zabranu - o čemu vi pričate? Kako se usuđujete da se uopšte mešate u naše radne uslove? Da li mi, vozači, dajemo vama savete kako bi trebalo da radite? Da li mi propagiramo zabranu da radite sa laptopovima i mobilnim telefonima? Da li mi želimo da vaš život učinimo zanimljivijim i spontanijim?
Na kraju, organizatorima trka koji se slažu sa ovom zabranom – o čemu vi pričate? Da li ja vama zabranjujem da koristite mobilne telefone tokom trke? Ne, ja to ne radim. Otkuda onda vama pravo da tražite od mene da se odreknem komunikacije? Ukoliko se interesujete za dramatičniji biciklizam evo vam par ideja: izbacite glupe i dugačke etape iz trka, ne dozvolite da patimo po tri dana u planinama, ne umarajte nas celom nedeljom dugačkim, dosadnim ravnim etapama. Zašto ne razmotrite neke kružne trke, publika će nas videti više puta, jeftinije je za TV ekipe, a i radio stanice nam neće trebati.
Zašto se ne dogovorimo da otvorimo komunikaciju za sve, kao u Formuli 1? To će privući publiku a sport će se pokazati kao moderan i globalan. Svi koji su u biciklističkom svetu – navijači, organizatori, sponzori, vozači, UCI, novinari – složiće se da sada imamo ozbiljnije probleme. Zato hajde da njih rešavamo i o njima pričamo.
(bicisvet.com/cyclingnews.com/Đorđe Pejković)