Pismo meseca februara
Kući najviše volim da idem preko leta. Tada je tamo samo moj raj u kome ja uživam mesec dana. I ovog leta posle napornog semestra, sam sa nestrpljenjem spakovala torbu i sa blagim peckanjem u stomaku ušla u autobus. Celim putem sam mislila na moju porodicu i to kako ćemo zajedno gledati "Tour de France". Tur sam počela da pratim jednog dana iz čisto turističkih razloga pošto sam uvek maštala da obiđem živopisne provincije Francuske. A onda sam videla sve te šarene momke koji moju želju proživljavaju svake godine. Vremenom sam zavolela i njihove dresove i njihove ramove, kacige i točkove za hronometar, a tek tačkastu majicu...mmm.
Kad sam stigla kući i pre nego što sam se otarasila prtljaga, dohvatila sam daljinski i uključila teletekst da proverim vreme emitovanja etape. Na moje ogromno zaprepašćenje, ne samo da nije bilo teleteksta nego nije bilo ni boje. Potpuno sam zaboravila da je naš TV ipak malo starije generacije. Povratila sam se iz prvobitnog šoka i smireno prihvatila činjenicu da ću vozače prepoznati i bez boje njihovih dresova. Imala sam osećaj da je to moralo da se desi da bih testirala pozanvanje biciklizma.
Pocinje etapa, ravničarska. U generalnom plasmanu se danas ništa neće promeniti ali je meni neizrecivo bitna baš ova. Danas se ne dovodi u pitanje žuta majica, danas je dan sprintera. Da li ce Bonen uspeti da pomrsi konce Kevendiđu i Hušovdu? Ko će danas obući zelenu majicu? Kako etapa odmiče ja postajem sve nemirnija, kilometri se polako smanjiju a moj puls je sve brži i brži. Da li ce vozaci Cervelo tima da obezbede dobru poziciju Toru? Da li će Kevendiš da opravda mišljenje mnogih da je baš on najbolji sprinter današnjice? Više volim Hušovda, ali, Kevendišu sprint priprema moj omiljeni biciklista, Hinkapi. I eto, moja nadanja počinju da se realizuju, Hinkapi je povukao ali Hušovd je na točku Kevendišu. Ovih par stotina metara će odrediti da li zelena majica menja vlasnika. Zaustavila sam disanje. Gledam otvorenih usta. Više nemam utisak da sam posmatrač, postala sam akter. A onda se, odjednom, na ekranu pojavljuje natpis: direktno ukljucenje u zasedanje! Pištavi ženski glas najavljuje repliku a moj mozak najavljuje havariju.
Celog dana s nestrpljenjem čekam prenos, u nadi da se ovi iz skupštine neće i sami setiti da naprave jedan svoj. Tišina i neverica nekoliko minuta....A onda polako dolazim k'sebi i prihvatam situaciju. Mojim licem polako preovladava sreća jer ipak nije sve izgubljeno. Sutra nema skupštine a etapa ima brdski cilj ekstra kategorije i u prvom planu je moja omiljena, tačkasta, majica.
Posle nekoliko dana u novinama izlazi izjava poslanika Melimira Vilića, koji između ostalog kaže; “Ukidaju prenos skupštine zbog biciklističkih trka. Ko normalan gleda trke 6 sati”? A ja, kao što bi uradio svaki drugi iole ”nenormalan” čovek na mom mestu, odbrojavam sate do uključenja u etapu. Tog dana sam saznala da moja odbrojavanja nisu u čast „Tour-a“ nego u čast skupštine. Čak je i TV bio protiv mene, slika se uvek popravi za vreme radikalnih replika.
(poslala: Dragana Petrović)
Pišite nam: info@bicisvet.com
Najbolja pisma objavljujemo svakog prvog u mesecu
