Intervju: Tor Hušovd I-deo

Vozači  “Cervelo-a” bili su presamićeni od smeha . Bilo to je veče pre “Munsterland Giro-a” u Nemačkoj i čuli su da se njihov uobičajeni vođa Tor Hušovd (Thor Hushovd) oseća “veoma snažno” na drugom kraju sveta, u Melburnu, Australiji, nekoliko sati pred trku  za titulu svetskog šampiona..

Nisu se smejali zbog toga što ne veruju u ono što su čuli. Naprotiv – Hušovd ima kompletno poštovanje i poverenje svoje ekipe. Oni samo nisu navikli na to da norveški sprinter zvuči tako ubedljivo pred trku.“Tor nije tip čoveka koji objavljuje svoje ambicije”, rekao nam je njegov prijatelj i član ekipe, Gabrijel Raš (Gabriel Rasch).

Iako je delovalo da Hušovdu odgovara da bude proglašen za jednog od favorita u Australiji, svakako ga nisu promovisali kao dovoljno brzog da pobedi Marka Kavendiša (Mark Cavendish) ili dovoljno veštog da savlada Filipa Žilbera(Philippe Gilbert).  “Ali delovao je veoma samouvereno kada sam poslednji put razgovarao sa njim”, dodao je Raš.

Hušovd je, pomalo nekarakteristično za njega, pokazao samopouzdanje pred trku kojim kao da nešto predviđa, iako je kasnije priznao da su se sumnje u pobedu uvukle u njega bar četiri puta pre nego što je konačno navukao željeni dres svetskog šampiona duginih boja.

Živci su prvi put popustili na izviđanju kružne staze Gelong (Geelong), vetrovitije i brdovitije nego što se očekivalo, i vratili su se kada je pet nepoznatih  begunaca  (za koje se kasnije ispostavilo da su irski vozač Metju Bramajer (Matthew Brammeier), Kolumbijac Dijego Aleksandro Tamajo Martinez (Diego Alejandro Tamayo Martinez),Ukrajinac Oleksandr Kvačuk (Oleksandr Kvachuk), Mohamed Said Elamori (Mohammed Said Elammory) iz Maroka i Džekson Rodrigez (Jackson Rodriguez) iz Venecuele) zamalo stigli grupu na krugu, što je moglo da znači kolektivnu diskvalifikaciju.

Posle toga, još više je zabrinjavalo 30 i nešto vozača u begu među kojima je bilo i velikih imena poput aktuelnog šampiona Kadela Evansa (Cadel Evans). “Znao sam da ću morati da ih pratim”, priseća se Hušovd. ”Činjenica da je i Oskar Freir (Oscar Freire) bio u pozadini me je umirila na nekoliko sekundi ali bilo je previše predvodnika ispred. Postajao sam nervozan. Na sreću, španska ekipa ih je marljivo jurila.”

Poslednja runda nervoze nastupila je na finalnom sprintu pred cilj. “Krenuo sam u sprint u isto vreme kad i Mati Brešel (Matti Breschel) i znao sam da će ga biti teško pobediti. Ali nešto u glavi mi je reklo: “Nemoj propustiti ovu šansu”. I pronašao sam još energije da navalim na pedale.” Glas je bio u pravu – Hušovd je završio za jednu dužinu bicikla ispred Danca Brešela i Australijanca Alana Dejvisa (Allan Davis). /Trku iz Australije možete pogledati OVDE/

Dvanaest dana kasnije, Hušovd se odmara u skromnoj stolici u predvorju hotela u Milanu lišenog bilo kakve dekoracije. Smireno priča dok gledamo snimak trke koja mu je promenila život. Naravno, Hušovd kaže da je „srećan i ponosan“ zbog svog dresa duginih boja.

Iako sada zvuči smireno dok priča o tome, Hušovd priznaje da to nije uvek tako. „Teško mi je da gledam sprint“, otkriva. „Naravno, pogledao sam ga mnogo puta, ali svaki put se naježim. Deluje kao da sam mogao da budem blokiran sa leve strane.“  Hušovd je upoznat sa nepredvidljivošću grupnog sprinta bolje od bilo koga drugog: na prošlogodišnjim trkama često je bio dobro pozicioniran, a pobeda bi izostala. Možda, čak i sa dresom duginih boja sigurnim na njegovim ramenima, svetski šampion očekuje da vidi kako ga opaki talas u grupi gura u ogradu ili Freira kako priziva svoje moći sa „Milan – San Remo-a“ ili „Paris – Tur-a“ da bi mu otrgnuo zlato iz ruku.

Da je zabeležio pobedu na Prolećnim Klasicima („Spring Classics“), Hušovd bi možda ignorisao Svetsko prvenstvo, ali priznaje da je nakon izostanka sa „Milan-San Remo-a“, flamanskih jednodnevnih trka i borbe za zeleni dres na „Tour de France-u“ pristupio trci kako treba. „Po prvi put sam se ozbiljno pripremio za Svetsko prvenstvo“, kaže. Što se utešnih nagrada tiče, nijedna joj nije ni blizu.

„Možda su mi pomogli zdravstveni problemi koje sam imao u prvoj polovini godine“ (virus u februaru, slomljena ključna kost u maju 2010), kaže. „Period tokom kojeg nisam trenirao mi je uštedeo energiju. Osećao sam da sam imao potpuniji oporavak i bio svežiji u septembru i oktobru nego inače. Ponekad nesreća može da se pretvori u sreću!“

U noći svog uspeha, Hušovd je proslavljao svoj dres zajedno sa još jednim norveškim biciklistom, uz čašu šampanjca i biftek od kengura u lokalnom restoranu, pre odlaska u bar udaljen od obale Melburna.

Norveške novine su objavile tipično odmerenu fotografiju novog svetskog šampiona, bok uz bok sa dva člana njegovog nacionalnog tima, Edvaldom Boasonom Hagenom (Edvald Boasson Hagen)(„Team Sky“) i Aleksanderom Kristofom (Alexander Kristoff) („BMC“). Nosio je izgužvanu, svetlo sivu košulju i delovao potpuno staloženo, sasvim drugačije od nekih vozača koji mogu da se pohvale sličnim pobedama, a koji su sebi dopustili malo bezbrižne razuzdanosti.

„Jednostavno sam uživao da budem sa ljudima iz Norveške Federacije“, kaže Hušovd. Međutim, priznaje da je više od toga uživao u tome što je imao vremena da razmišlja dok je sedeo u avionu na dugom putu nazad u svoj stan u Monaku. „Putovao sam sam sa svojim „iPod-om“ i niko me nije uznemiravao. Da je Svetsko prvenstvo bilo u Evropi ne bih imao vremena da razmislim o onome što sam upravo postigao.“

Ako sve ovo čini da Hušovd zvuči kao dobro zaokružena mirna oaza, možda je to zato što on to i jeste. Njegovi bliski prijatelji kažu da je ostao prizeman zbog svoje porodice. I sam je ponosni otac, a nijedno od njegovih roditelja nema dodira sa sportom - majka mu je bila zaposlena u staračkom domu, a otac mu je predavač  na univerzitetu.

„Da, osećam se spokojno“, potvrđuje Hušovd kada je upitan o onome za šta neki kažu da je njegova glavna karakteristika. Objašnjava svoju ličnu filozofiju: „Postigao sam svoje ciljeve. Neću biti agresivan ako ne pobedim. Pomirim se sa tim kada postoje jači biciklisti od mene.“

Iako s pravom ponosan na svoju svetsku krunu, Hušovd se već brine za svoju privatnost i o tome kakav će ona imati uticaj na ravnotežu u njegovom životu. Većinu svojih obaveza u Evropi vezanih za period posle prvenstva je sabio u samo nekoliko dana, uključujući i sastanke sa članovima norveške kraljevske porodice i gostovanja na televizijskim emisijama u svojoj domovini.

Odložio je svoje odmore i uklanjanje pločice iz ključne kosti – zaostavštinu pada u maju – da bi prisustvovao dvema trkama na kraju sezone. Išao je na Trke oko Piemonta i Lombardije zato što je „ponosan na dres duginih boja“, ali i zato što „shvata da će navijači biti razočarani ako ne vide dres pet meseci.“

Odmah nakon Trke oko Lombardije odleteo je sa pobednikom Filipom Žilberom (Philippe Gilbert) u Belgiju, gde su obojica učestvovala na televizijskoj gali „Flandrijac godine“. Sledećeg jutra vratio se u Italiju zbog  kriterijuma u Borgomaneru i „Gran Gala Ciclistico Internazionale-a“ , večeru povodom dodele nagrada u Koneljanu. Zatim se odvezao na sastanak sa zaposlenima u „Sportful-u“ i „Castelli-ju“, sponzorima opreme, pre nego što je uhvatio let za Pariz, na predstavljanje rute „Tour de France-a“.

Uprkos njegovom novom statusu, malo toga se promenilo – u prošlosti je bio poznat po tome da je odbijao prilike za reklamiranje u Norveškoj i već je odbio neke intervjue nakon Svetskog prvenstva da bi proveo vreme sa suprugom i ćerkom.

U kratkim trenucima koje je imao da dođe do daha, Hušovd se osvrnuo na  svoju sjajnu biciklističku karijeru. Počeo je da vozi sa 10 godina, da bi bio poput svog brata Ronija. Zatim je poželeo da pređe u profesionalce i savlada etape na „Tour de France-u“, kao što je to  1987. učinio Dag Oto Loricen (Dag Otto Lauritzen), njegov komšija u malom lučkom gradu Grimstadu. Takođe je sanjao je o tome da postane svetski šampion „U23“, kao Kurt Asle Arvesen (Kurt Asle Arvesen) 1997.

Kad je čuo da je Arvesen - koji je tri godine stariji od njega – osvojio“ U23“ dres duginih boja, Hušovd je uživao u odmoru na Kanarskim ostrvima i ozbiljno razmišljao o tome da napusti sport, jer mu je, kako tvrdi, bio dosadio. To što je video svog zemljaka kako pobeđuje ga je ubedilo u suprotno i godinu dana kasnije, u Valkenburgu, Norveškoj, navukao je dres duginih boja nakon štoje pobedio na hronetru. Iste godine pokazao je svoju svestranost pobedom na „U23 Paris-Roubaix“ trci. Sledeći značajan rezultat bilo je sedmo mesto na „ITT-ju“ na Olimpijskim igrama u Sidneju kada je pobedio stručnjake kao što su Kris Bordman (Chris Boardman), Andreas Kloden (Andreas Kloden) i Dejvid Milar (David Millar). . .

Nastavak pročitajte OVDE

(bicisvet.com/napisao:Pjer Keri/prevela:Ildiko Nemet)