Armstrong – vožnja kroz oluju (I-deo)

Pin It
Zamišljeni Armstrong

April je 2002. godine i Lans Armstrong seda da razgovara sa novinarom. Zadatak novinara je, kao i mnogima pre njega, da oljušti slojeve sa Armstrongove mističnosti za jednu od najpoštovanijih publikacija kako u Americi, tako i u svetu, „The New Yorker“. Niti biciklizam, ni sport uopšte, nisu uobičajene teme ovog pisca – što se primećuje. Rezultat umetničkog dela od nekoliko hiljada reči biće manje profil, a više slavljenička himna, čiji refren zvuči poznat i napunjen patriotskim ponosom kao strofa iz (američke himne Prim. prev.) „Star-Spangled Banner-a“.

Ali ne možemo kriviti Majkla Spektera (Michael Specter – novinar „The New Yorker-a“, za koji je napisao članak „Duga vožnja – Kako je Lens Armstrong napravio najveći povratak u istoriji sporta?“ Prim. prev.). U ovom momentu, ne verovati u ono što predstavlja najveću sportsku bajku zahteva hrabrog, učenog i neki bi rekli ciničnog čoveka. Odnosno Grega LeMonda(Greg LeMond) Ili kralja trolova („troll“ internet sleng – Osoba koja na forumima i internet stranicama ostavlja neumesne komentare pune pogrešnih tvrdnji čija je jedina svrha da izazovu željenu emotivnu reakciju od čitaoca. – Prim. prev.) Dejvida Volša (David Walsh) iz „Sunday Times-a“, koji je obelodanio Armstrongovo partnerstvo sa doktorom Mikeleom Ferarijem (Michele Ferrari) 2001. godine. Ili u ovom slučaju bilo koga od radoznalih ljudi iz Evrope.

Čak i na Starom kontinentu, priča o Lansu ostaje neodoljiva. Ono što Armstrongovi popovi propovedaju kao svoje Jevanđelje lagano ulazi u našu podsvest kao bajka čije izmišljene elemente želimo da ignorišemo. I sami vidimo njene efekte kada grafikoni prodaje zakačeni na zidove kancelarije ili rašireni preko stola u sobi za sastanke prikazuju vrhove, slične najtežim usponima u biciklističkim trkama, koji se podudaraju sa pojavljivanjem Armstronga na naslovnoj strani „Procycling-a“. Nepoznati ljudi nas pitaju na žurkama da li smo ga upoznali. Potvrdno klimnemo glavom i isprsimo se, a njihove oči zasijaju kao oči konobara u Ostinu koji je rekao Spekteru: „ Kada se Lans pojavi, ljudi su u delirijumu. Oni obožavaju tog tipa. Njegov život je na istom nivou kao mit o Alamu¹, a svi vole mitove, naročito u Teksasu.“

(¹ Bitka kod Alama u Teksasu se odigrala 1836. godine,nakon proglašenja Republike Teksas, između desetostruko brojnije meksičke vojske, koja je želela da povrati teritoriju od doseljenika, i teksaške vojske od svega 250 ljudi; skoro svi teksaški vojnici, među kojima je bio i Dejvi Kroket, su poginuli (dvojica su preživela), a surovost meksičke vojske tokom napada inspirisala je mnoge da se priključe Vojsci Teksasa u bitci kod San Hacinta kasnije te godine, u kojoj je i dalje brojnija, ali iznenađena meksička vojska poražena i isterana iz Teksasa. – Prim. prev.)

Takođe treba biti hrabar čovek pa ne verovati Krisu Karmajklu (Chris Carmichael), bivšem profesionalcu koji je podsticao Armstronga da se vrati sa ivice propasti po kojoj je hodao, a koju je prouzrokovala sumnja u sebe, par nedelja nakon njegovog povratka i izlečenja od raka 1998. godine. I naravno, pre nego što je počeo da propoveda Jevanđelje, Karmajkl se prisetio dobro poznate priče o prosvetljenju koje se dogodilo tog aprila na planini Bič u Severnoj Karolini, nekoliko nedelja nakon što je Armstrong napustio trku „Paris-Nice“ i hteo potpuno da odustane od bavljenja biciklizmom. „Nešto se dogodilo na toj planini.“, seća se Karmajkl. „Iznenada je napustio svog partnera i dodao gas. Bilo je čudno. Ja sam ga pratio u automobilu. Hladna kiša je je tada postala mokar sneg. Spustio sam prozor i počeo da pritiskam sirenu i vičem: „Idemo Lans, idemo!“. On je napadao i vrteo pedale kao da smo na „Tour-u“…Bilo je to kao da je neko upalio svetlo.“

Spekter, kao i cela Amerika, želi da sazna šta čini Armstronga tako posebnim. Karmajkl je pravi čovek za to objašnjenje. „Lans radi kao sumanut. Ustvari je malo suludo to što on sebi radi kako bi svake godine osvojio „Tour de France“.“, objašnjava trener. Karmajkl ističe da je Armstrong bio prvi vozač koji je izviđao glavne etape „Tour de France-a“ nekoliko meseci unapred. „Ko udari više loptica svakog dana na treningu od bilo kog drugog igrača golfa? Gle čuda, to je Tajger Vuds (Tiger Woods). E pa Lans trenira više od svoje konkurencije.“, on razmetljivo dodaje.

„Niko drugi to ne radi sebi.“ konačno je izjavio. „Niko drugi se ne usuđuje.“

Početak je 2003. godine i Lans Armstrong se nagnuo unapred u stolici. Rekao je novinaru koji je sedeo preko puta da pritisne „Stop“ dugme na svom diktafonu. Lans je imao kamen koji hteo da skine sa srca. Nešto što želi ceo svet da zna. To ga je mučilo duže vreme. Jedini problem je što mu je bilo dosta tužbi. Jedan čovek u publici će morati da bude dovoljan. Ponovio je monolog još jednom u svojoj glavi, a onda se nagnuo unapred.

„Tri zla čoveka postoje na ovom svetu…“, rekao je, koristeći palac i kažiprst kako bi započeo odbrojavanje. „Osama bin Laden…“, pauzirao je kako bi postigao maksimalan dramski efekat, „Sadam Husein…“, pauzirao je još malo, pogledao na gore, uzdahnuo, „…i Dejvid Volš.“.

Ako bi isto pitali Armstronga danas, verovatno bi našao mesta za Džefa Novickog (Jeff Novitzky) u svom odabranom klubu najgorih trolova – posebnom mestu za VIP (Veoma Iritantne Persone) u njegovoj ozloglašenoj crnoj listi, u koju se, i nakon svih ovih godina, upisuju novi članovi. Ovih dana, Armstrong se brzo obračuna sa nevernicima tako što im blokira pristup na svoj „Twitter“ nalog, ili im, ako stvarno nemaju sreće, udeli lažni kompliment na svojoj zvaničnoj „Twitter“ stranici ili na stranici njegovog španskog aliasa, Huana Pelote (Juan Pelota – što u šaljivom prevodu sa španskog jezika znači „Jedno jaje“). Tako se, u novembru, sarkastično zapitao da li Novicki uživa u gostoprimstvu evropskih hotela sa četiri zvezdice u svojoj misiji iskopavanja prljavštine po kontinentu, tokom koje će se susresti sa francuskim i italijanskim vlastima. U drugom postu je, ironično, predložio Interpolu da bi bilo bolje da se koncentrišu na pronalaženje bin Ladena, nego na pronalaženje dokaza da je koristio droge kako bi osvojio svojih sedam „Tour-ova“.

Uzgred, pogodite kako su Italijani nazvali Armstronga kada je, u sred „Giro-a“, tokom pauza, 2009. godine, počeo da ograničava svoje odnose sa medijima na seriju zrnastih kućnih video snimaka? Tako je – nazvali su ga „Osama“.

Ali udaljili smo se od teme. Poenta je u tome da je, dok je ovaj tekst odlazio u štampu u decembru, Novicki, poznatiji kao „Eliot Nes anti-dopinga“, vrteo svoje laso u sve većim i više pretećim krugovima. I pre njegovog odlaska u Evropu na susret sa Interpolom, Francuskom anti-doping agencijom i ko zna još kim od uključenih strana, izvor blizak istrazi nam je potvrdio da su dvojica nekadašnjih najznačajnijih članova Armstrongove ekipe rekli federalnim agentima „sve“ o vremenu koje su proveli pod upravom Armstronga i Brujnela (Bruyneel).

Kako izgleda, oba vozača o kojima se govori imaju razloga da osećaju bes. Ali je malo verovatno da im je to bio glavni motiv. „Kada Novicki jasno kaže da ćete biti optuženi ako lažete, to nisu samo pretnje kako Armstrongov tabor želi da ih prikaže. On jednostavno iznosi činjenicu.“, rekao nam je jedan svedok kojeg je Novicki ispitivao…

NASTAVIĆE SE

DRUGI DEO PROČITAJTE OVDE

Pogledajte VIDEO na SrpskomArmstrong poverljivo

SVE TEKSTOVE O ARMSTRONGU POGLEDAJTE OVDE

(bicisvet.com/napisao:Daniel Frib/preveo:Pavle Stošić)

Facebook Comments

comments

Powered by New Facebook Comments

Leave a Reply