Bicisvet

Armstong - vožnja kroz oluju (III-deo)

Loše mu se piše

Ipak, kako su godine prolazile, delom zahvaljujući Armstrongu, delom zahvaljujući Novickom i Balku (Balco), javnost je saznala da uobičajeno poricanje više nije dovoljno. Njegova često ponavljana, nepotvrđena tvrdnja – sada skoro mantra – da je najčešće testirani sportista u istoriji ni kod koga više ne prolazi. Merion Džouns takođe nikad nije bila pozitivna na testu, iako je godinama bila „pod gasom“. Bilo je mnogo drugih kao ona. Čak i u to vreme, bezrezervne izjave poput one koju je Karmajkl dao „New Yorker-u“ 2002. godine ne bi dobro zvučale ni obožavateljima, a ako se na njih sada osvrnemo izgledaju kao čista propaganda. Tajger Vuds nikada nije vežbao više od ostalih (oni koji prate golf znaju za Vidžeja Singa [Vijay Singh]), niti je više puta rekao ne nekoj plavuši – kao što ni Armstrong nije trenirao napornije i duže. Lans nije bio više „mehanički efikasan“ ili šta god je njegov fiziolog Ed Kojl (Ed Coyle) govorio bilo kome ko je hteo da sluša. On je, istina, bio najbolji u mnogim stvarima, ali kako su sezone proticale, sve više ljudi je počelo da razmatra ideju da tu ima nečeg više od njega i bicikla, ili toga da „se razbija od treniranja“ kao što je rekao u reklami za „Nike“ koja je osmišljena da ućutka trolove 2001. godine.

Jul je 2010. godine, i jedan novinar besposleno se šeta kroz gomilu svojih kolega iz medija, gledalaca i vozača na početku druge etape „Tour de France-a“ 2010. u Briselu. Začuo je glas devojke, sa francuskim naglaskom, i okrenuo se licem prema toj mladoj dami u crnoj majici na kojoj je pisalo „Livestrong“, koja je nosila kesu punu, sada svima prepoznatljivih i svuda prisutnih, žutih narukvica. „Monsieur, est-ce que vous voulez acheter un bracelet Livestrong?“ – „da li bi ste želeli da kupite „Livestrong“ narukvicu“,  pitala je. Novinar se sa ogorčenjem zagledao u devojku. „Ne, ne bih želeo, zato što je Armstrong varalica.“, konačno je promumlao i pustio je da nastavi dalje.

Iako je izgledala i bila beznačajna, na neki način ova slika zaokružuje dilemu oko Armstronga sa kojom ćemo se svi uskoro, verovatno susresti: kako, ako uopšte možete, pomiriti njegove navodne poroke u sportu sa njegovim mnogobrojnim vrlinama kao filantropa i ambasadora „Livestrong-a“?

Ta brojka – od 350 miliona dolara sakupljenih za istraživanje raka – i njegovim najžešćim ogovaračima daje razlog za pauzu. Zaboravite na to koliko federalna vlada plaća za hotele Džefa Novickog. Bolje mislite na to koliko miliona udruženje obolelih od raka može da izgubi ako se sruši njihov totem osvajača „Tour-a“.

Dag Ulman (Doug Ulman), predsednik upravog odbora fondacije Lansa Armstronga, će morati da se nada da će se i drugi složiti sa njegovom procenom da: „(Armstrongove) Dobre strane mogu da prevagnu nad bilo kojim mogućim lošim stranama.“. I da postoje mnogi drugi kao što je Elen Duli (Ellen Dooley), šezdesetsedmogodišnja stanovnica Dalasa koja je citirana u članku „Austin American Statement-a“, kada je za te novine rekla: „To nema veze sa biciklom. „Livestrong“ je promenio način na koji gledamo na borbu protiv raka: Uključite se, ne budite ovca, nemojte se samo predati. Ako bi sada izvadili Lansu krv i videli da mu je telo puno steroida, ja bih opet donirala novac Fondaciji Lansa Armstronga.“.

I dok svi znaju nekog čiji je život promenjen rakom, dilema koju imamo mi koji ga poznajemo i divimo mu se prvenstveno kao sportisti je drugačija i složenija. Nema sumnje da za Armstrongove najvatrenije navijače, i za njega samog kada pogleda unazad, ono što Novicki još uvek tretira kao prevaru, više liči na malu bezazlenu laž koja potpuno opravdava svoj cilj. Ta laž takođe može izgubiti na značaju kada se uzme u obzir da su se dani u kojima je Armstrong bio na vrhuncu poklopili sa periodom u kojem je, kako su mnogi pozitivni testovi potvrdili, dopingovanje bilo skoro uobičajeno. Problem, naravno, leži u tome, i to ne samo što se tiče američke javnosti, da je Armstrong postao veći od sporta kojim se bavi. Deset godina je bio Atlas koji je nosio svet biciklizma na svojim plećima, a sa njim i mnoge probleme u ovom sportu. Kako mi je rekao Filipo Simeoni (Filippo Simeoni), žrtva konstatnih napada od strane Armstronga tokom „Tour de France-a“ 2004. godine: „Kada bi on poslao snažan signal u vezi sa dopingom, to bi moglo da promeni sve u biciklizmu.“ . Umesto toga, ako je verovati Flojdu Lendisu, Armstrong je potplaćivao još više krivu Međunarodnu biciklističku uniju, da zataška pozitivne rezultate testova. I sve želje za promenama su nestale.

Dr. Krejg Nikols (Craig Nichols), onkolog kojem Armstrong daje zasluge za spašavanje njegovog života, jednom mu je govorio o „obavezi izlečenih“. Armstrong nije zaboravio tu poruku. Čudno je, ipak, što on izgleda nije osećao istu obavezu prema biciklizmu, njegovim kolegama i obožavateljima. Ili je možda mislio da je reč „obaveza“ previše velika i sentimentalna da bi za nju bilo mesta u sportu koji je on, ranije ove godine, ovako opisao: „To je totalni geto. Svi gledaju one oko sebe i misle da ili pokušavaju da ih zajebu ili ih već zajebavaju.“.

Previše velika i sentimentalna reč, naročito za nekog ko je dobro naučio kako je to kada vas „zajebu“, kada je njegov otac napustio njega i njegovu majku, kada je imao dve godine. Ili kada ga je „Cofidis“ ostavio na cedilu dok se oporavljao od raka 1997. godine.

„Ako se oko mene nalazi negativna osoba, bilo u miksu, bilo u sobi, ja odlazim. Nemam vremena za to, ja nastavljam dalje...“, rekao je Piteru Kosinsu. To je bio stav čoveka koji je imao veće probleme u životu, koji je imao preča posla od svoje etičke odgovornosti kao bicikliste.

Obožavateljima biciklizma je „Festina“ skandal 1998. već bio skinuo veo sa očiju, kada Armstronga nije bilo na sceni. Njegov kontroverzni trener, Mikele Ferari, je jednom savetovao da „ne treba verovati u bajke“. To sada uključuje i bajku u kojoj glavnu ulogu ima Lans Armstrong. Godinama smo imali nekoliko iluzija, ali nikada nismo imali nikakvih ubedljivih dokaza. Ako danas ti dokazi dođu od strane Džefa Novickog, biće to najtužnija optužba na račun okruženja u kojem je Armstrong vladao, a mi ćemo se osećati više užasno rezignirani nego iznenađeni.

Jedan od mnogo miliona sledbenika koje je Armstrong usput pokupio, niko drugi do frontmena grupe „U2“ Bono-a, je možda rekao previše kada je poslao poruku Armstrongu putem „Twitter-a“ dva dana nakon što su Lendisove optužbe izašle u štampi: „Ponekad, prijatelju, laž je veoma ružna, ali istina je nepodnošljiva.“. Što se Armstronga tiče, to možda jeste slučaj. Za nas ostale, bolje je ikad nego nikad.

KRAJ INTERVJUA

(bicisvet.com/napisao:Daniel Frib/preveo:Pavle Stošić)

I -deo pročitajte OVDE

II-deo pročitajte OVDE

---------------------------------

Armstrong uzimao EPO

Svi tekstovi o Armstrongu

O autoru
Đorđe Pejković
Đorđe Pejković - EUROSPORT cycling commentator
Nastavi sa čitanjem postova iz kategorije
Vruća tema
COVID-19
crossmenuchevron-down