Gabor Kasa privatno II-deo

Pin It

I-deo>LINK

Uz prepričavanje dogodovština iz virtuelnog sveta, i neizbežne političke uticaje koje su doveli do toga da tržni centar u kome se nalazimo nema pristup sa autoputa, nastavljamo razgovor o biciklizmu vraćajući se na na prošlu sezonu. Sezonu u kojoj smo svi mnogo očekivali od našeg Gabora, a koja se ispostavila mnogo traumatičnijom nego što smo to mogli da pretpostavimo iz njegovih rezultata koji su nam bili dostupni, ponekad samo putem interneta.

Sreća je u sportu veoma važan i uticajan faktor, a mene je malo zaobišla prošle sezone. Na evropskom prvenstvu u turskoj sam imao veoma stresnu trku. Odmah u prvom krugu sam doživeo pad i nisam mogao da nastavim na svom biciklu jer mi se iskrivila velika šajbna. Dobio sam rezervni bicikl od opšteg mehaničara, ali kako to obično biva, nisu mi odgovarale pedale i pri svakom obrtaju mogao sam samo da stiskam nogom pedale sa kojih mi je noga konstantno klizala, dok sam jurio da se vratim u grupu“ govori i pokazuje nam rukom ne bi li nam dočarao pehove sa trke. „Pozicija mi nije odgovaral, gume nisu bile naduvane, a i lanac nije bio podmazan i glasno je pištao. Opšti mehaničar je stavio moj bicikl na krov i nastavio da prati trku. Tek posle nekoliko krugova Gile (Radiša Čubrić) ga je nekako uhvatio i bukvalno je morao da stane ispred njega kako bi ga zaustavio i uzeo moj bicikl. Morali su brzo da reaguju i nekako su golim rukama ispravili veliku šajbnu. Tek posle 60km sam dobio svoj bicikl nazad i naravno posle zamene bicikla ponovo jurio i lovio grupu“ završava Kasa prisećanje sa tog svetskog prvenstva, na kom je posle svih malera završio u prvoj grupi, i to na 19-oj poziciji.

Osvrćem se i na njegovu prošlogodišnju trku kroz Srbiju od koje smo svi mnogo očekivali. Pre dve godine se borio sa Đurasekom iz Loborike za belu majicu. Na kraju ju je izgubio za samo 2 sekunde, dok je na trci 2010 bio bleda senka svog nekadašnjeg izdanja. Na sve to Gabika me podseća i da je posle trke u Srbiji i evropskog prvenstva, pobedio izuzetno jaku trku u Švajcarskoj posle koje se razboleo.

Nisam se dobro osećao na trci, nisam bio u najboljoj formi i to sam znao ali nisam znao uzrok moje loše forme. Jednostavno smo sve radili kako je trebalo. Tek pošto sam se prošlog leta razboleo i otišao na razne testove i analize, u Švajcarskoj mi je doktor zapravo otkrio o čemu je reč. Dok sam razgovarao sa njim pitao me je kako sam podneo mononukleozu?**. Na moje zaprepašćenje i iz daljeg razgovora, on je samo konstatovao da sam je preboleo na nogama i to u periodu prepunom trka. Sve se to nekako poklopilo sa trkom kroz Srbiju i evropskim prvenstvom. Kasnije smo u UCI-jevom centru radili testove, a SRM je samo potvrdio moj umor od prethodnog dela ssezone“.

Dok je bio u Ženevi trkao se sa najboljim svetskim U23 vozačima (starosti do 23 godine), zato usmeravam razgovor ka tom periodu kao i svetskom prvenstvu u Australiji na kome nije učestvovao zbog zapaljenja pluća prošle jeseni.

„L’Avenir je granica profija. Etapna pobeda ili generalni na njoj obezbeđuju dobar profesionalni ugovor. Zaista mi je žao što je nisam vozio prošle jeseni jer sam se spremao upravo za nju. Odlično poznajem Degenkolba i Van Garderena. Vozio sam trke sa njima. Sa Degenkolbom sam išao u begove. Neverovatno je jak. Ponekad nisam mogao smenu da mu dam koliko je jako vukao. Tidžej je dobar momak, sa njim sam vozio „Tour de l’Avenir“ pre dve godine, ali sam tada radio za Daniela (*vozač iz Eritreje koji je prošle godine potpisao ugovor sa ekipom Cervelo – tim koji je kasnije rasformiran). Dobar je bio i tada, ali je zaista mnogo napredovao u HTC-u. Ne znam da li bih mogao da napravim neki bolji rezultat na onakvoj stazi u Australiji. Sa vozačima koji su došli u prvoj grupi sam završavao sve trke, ali svetsko prvenstvo je nešto sasvim drugo“ diplomatski i veoma profesionalno se ograđuje od te trke na kojoj je pobedio Mihael Metjus dok je Degenkolb završio kao drugoplasirani.
(*Džon Degenkolb već ima 4 pobede ove sezone. Neke od njih možete pogledati OVDE, dok je Van Garderen prošle godine završio kao trećeplasirani na trci Dauphine Libere. Obojica su članovi ekipe HTC Highroad)

Polako trošimo raspoloživo vreme za razgovor, na šta nas podseća Dejan, jer ih “Turkish Airlines” sigurno neće čekati. Ne smem zaboraviti da i sa njime pretresem sadašnju situaciju u Subotici koja je generacijama unazad davala odlične vozače.

Imamo dobre klince, radimo konstantno sa njima, ali se uvek opuste posle škole tj. za vreme leta kada je potrebno držati formu zbog državnog prvenstva, ali su sve ozbiljniji i ozbiljniji“ kaže Dejan i podseća me hronološki  na sve generacije momaka koje je ravna Subotica dala svetskom biciklizmu: Aurel Kovač, Perčić Aleksandar, Margetić Boris, Der Žolt, Sebastijan Jovanović, i naravno Gabor Kasa koji dodaje da ne smem zaboraviti ni njegovog prvog trenera u Subotici a to je poznata dama u našem biciklizmu Ildiko Fabo.

Vreme je proletelo kao dlanom o dlan, a priči nikad kraja. Dok se opraštamo ugovaramo naredni susret, gde drugo do na predstojećim trkama, bilo da su na TV-u ili na domaćim drumovima.

KRAJ
**(grubo i ukratko poređenje: za lečenje monomukleoze potrebno je 6 meseci mirovanja)

I-deo možete pročitati OVDE

(bicisvet.com/napisao:Đorđe Pejković)

Facebook Comments

comments

Powered by New Facebook Comments

2 thoughts on “Gabor Kasa privatno II-deo

  1. Ildiko Fabo says:

    Drago mi je sto ste me se setili i posle toliko godina. Kasa i Der su momci koji mi uvek ostaju u lepom secanju i kao sportisti i kao ljudi velikog srca.

    Pozdrav svima! Đorđe, sajt je odlican stvarno je jedini koji tako lepo prati domaci i svetski biciklizam. Hvala!

    Reply

Leave a Reply