Kafa sa Đanijem Saviom
Od svih ljudi sa kojima sam se sreo i popričao u Kopenhagenu na Svetskom prvenstvu najveći utisak na mene ostavio je Đani Savio (Gianni Savio – vlasnik tima Androni Giocattoli - nekada: Seramenti PVC Diquigiovani).
Svi smo u detinjstvu imali svog omiljenog dedu. Možda to nije bio uvek naš deda, već neki drugi stariji čika, ali je to uvek bio neki stari sedi gospodin koji nas je uveseljavao, delio mudre savete i kome smo uvek rado hrlili u zagrljaj. E upravo tako je posle razgovora meni delovao Đani Savio.
Dok očekujem ulazak biciklista u novi krug u VIP zoni, u kojoj su skoro svi viđeniji čelnici timova, u redu za kafu srećem Đani Savija. Predstavljam se, ko sam i odakle sam, i naglašavam da redovno čitam njegovu kolumnu u britanskom časopisu, odakle i znam da odlično govori Engleski (što baš i nije čest slučaj za jednog Italijana). Kao i kod prethodnih sagovornika odmah je njihov pristup drugačiji, kada znaju da nisi još jedan dosadan tip koji želi da se slika ili uzme autogram, već da poznaješ njihov rad i delo. Jedna velika razlika je to da ovakvu reakciju Đanija Savia nisam očekivao. Odmah je raširio ruke, široko se nasmejao i prvo što mi je rekao bilo je: „Aaa mladiću imao sam ja nekada davno devojku u Sarajevu“ I tu odmah pada barijera između mene kao nekog tamo komentatora i njega kao dugogodišnjeg sportskog direktora. Odmah mi je tražio vizit kartu i naglasio da će mi redovno slati svoje pres izveštaje.
Neposredno pre polaska u Kopenhagen razmišljao sam da li nosti ili ne vizit karte, i kome bih delio po belom svetu? Jednim pokretom ruke vadim vizitku iz svog unutrašnjeg džepa sa osmehom na licu uz razmišljanje. “To je ta. To je jedna vizitka zbog koje se štampa čitava gomila koja posle skuplja prašinu na polici”. Ako Savio ne ispuni obećanje, i ako moja vizitka završi u kanti odmah iza ćoška, nema veze meni je srce puno. Razmeniti vizitke sa takvom personom je nešto što se ne događa svaki dan.
Razgovor teče dalje kao da se poznajemo sto i kusur godina. Pretresamo pobede njegovih momaka iz Južne Amerike i situaciju u italijanskom biciklizmu. U jednom trenutku prolazi i Žan Franso Pešo (Jean François Pescheux - dugogodišnji direktora Tour de France-a) sa kojim me gospodin Savio, sada na tečnom francuskom, upoznaje kao najvećeg poznavaoca biciklizma. Nastavljamo dalje razgovor o njegovim vozačima i sponzorstvu tima jer ako je neko poznat po menjanju sponzora i imena onda je to njegova ekipa. Izražavam žaljenje zbog prošlogodišnjeg odlaska Mikelea Skarponija u Lampre, na šta se Savio osvrće sa malo drugačije tačke gledišta.
“Vidiš momče, 27 godina ja vodim profesinalni tim, i najsrećniji sam kada na kraju godine mogu da pokrijem sve troškove i isplatim vozače i osoblje. Da sam pokušao da zadržim Skarponija, ja to ne bih mogao da učinim”
Prolaze raznorazni ljudi kojima se gospodin Savio javlja i koji bi da popričaju sa njim, a ja iz pristojnosti ostavljam sedog italijanskog dedicu, koji je sudeći po držanju još uvek u dobroj formi, da ćaska sa ostalim VIP gostima, koji mu se takođe raduju. Narednog dana sam ga video na tribinama rezervisanim za novinare gde je sa ljudima iz Kolumbije razgovarao na španskom. Svestran čovek, poliglota i lukavi biznismen.
