Pinto, Španija- Dok se voz kotrlja južno od Madrida, soliteri španske prestonice ustupaju mesto suvim ravnicama La Manče, poznate po Servantesu. Na manje od 20km od centra grada, voz stiže u Pinto. Izgleda da se o Pintu, već vekovima, govori jedino kao o zvaničnom geografskom centru Španije. Ali poslednjih godina to je bio dom Alberta Kontadora, najdominantnijeg i najkontroverznijeg vozača.
Kontadorovo rivalstvo sa Lens Armstrongom, njegovim suvozačem koji mu je postao konkurent 2009.godine, išlo je na nerve obojici takmičara i animozitet je dobro dokumentovan u medijima i štampi. Na kraju je Španac osvojio trku ali i je pala prva ljaga na njegov ugled. El Pistolero je opet izviždan za kontranapad koji je napravio kada je Endi Šleku spao lanac i morao da siđe s bicikle i vrati ga na mesto. Ali ništa nije pogodilo Kontadorov ugled kao pozitivan test na klenbuterol nekoliko nedelja posle pomenutog Tura.
Alberto, od 2007.godine si najdominantniji vozač svoje generacije osvojivši tri Tura, dva Đira i Vueltu. Ali poslednjih godina si kritikovan, posebno nakon što su ti pronašli tragove klenbuterola posle Tur d' Fransa 2010. Ipak, kao što smo pre tebe videli kod Armsronga, veliki Tur šampioni su pod konstantnim nadzorom. Postoji li nešto što bi moglo da te pripremi za takvu kritiku?
Kontador: Kada se osvrnem na moju karijeru, uvek je bilo problema, stvari koje su stresne. Tu je bila moždana aneurizma i pad 2004.godine, da i ne pominjem dug oporavak nakon toga. Zatim kolaps mog prvog tima, Liberty Seguros, nakon operacije Puerto 2006.godine. Isključenje sa tura 2008.godine. Komplikovan odnos sa Lensom 2009.godine. Tako da celu svoju karijeru vidim kao neku vrstu dugog testa na stres. Na neki način, poslednjih devet godina su me pripremile za ovo gde sam sada.
Da li se sećaš svog prvog kontakta sa sportom, kada si prvi put video biciklističku trku ili kada si se zainteresovao za biciklizam?
Kontador: Bilo je to kad sam imao 12 godina, gledajući sa mojim bratom Frenom Migel Induriana kako osvaja Tur d' Frans. Mislim da je to bila Migelova četvra pobeda. Želeo sam to da radim, da biciklam, ali nisam mogao. Moja porodica nije imala dovoljno novca. Nisu mogli da nam kupe bicikle. Dakle, kao svaki španski klinac, počeo sam sa fudbalom, onda otišao u atletiku jer tu nije bilo troškova.
Da li se sećaš prve bicikle?
Kontador: O, da. To je bila zaista stara Orbea koja je jedva radila.Bio sam presrećan što imam biciklu i sećam se da smo izbušili rupe na ramu kako bih imao interne kablove. U svakom slučaju, počeo sam da vozim i da vozim. Sećam se da me je dupe toliko bolelo od sedišta da je moja mama uzela naramenice sa jedne svoje bluze i zašila ih za moj šorc. Moji prvi biciklistički šorcevi su bili ručni rad. A kada je bilo hladno, uzimao sam par čarapa, odsecao prste i koristio ih kao grejače.
Kad si shvatio da imaš talenat za biciklizam?
Kontador: Moj brat Fren je već vozio kada sam ja počinjao ali sam za dva meseca već bio jači od njega. Sa 15 godina sam se pridružio lokalnom klubu, Uni Pinto. Skoro odmah su me prebacili u sledeću kategoriju zato što sam bio jači od svih mojih vršnjaka i postajalo je dosadno. Smešno je kad se setim toga. Svi su tada voleli Induriana. On je bio veliki španski heroj. Ali meni su idoli bili Marko Pantani i Lens Armstrong. Voleo sam njihov napadački stil. To je ono što sam želeo da radim.
Zaradio si reputaciju agresivnog vozača koji osvaja trke tokom cele godine. Ali odakle dolazi taj nezasit apetit? Mislim, sedimo ovde i sve je tako mirno i ti si jako blag?
Kontador: Nisam siguran. Smešno je,osećam se kao drugačija osoba kada sam kod kuće i kada odem na trku. Čim sam na trci, mislim na pobedu. Konkurencija me motiviše da treniram. Mnogi momci su fokusirani na Tur i to je u redu. Ali ja moram da pobeđujem tokom cele godine. Zaista mislim da mi pomaže kad konačno odem na Tur jer sam vežbao pobeđivanje cele godine. Tokom cele godine branim vodeću ulogu a to radi i moj tim. To je nešto što stvarno pomaže kada ste pod pritiskom da odbranite žutu majicu na Turu.
Da li si uvek bio tako takmičarski nastrojen?
Kontador: Jesam. Nije bilo važno da li igram fudbal ili Play Station uvek sam bio takmičarski nastrojen. Ali je takođe bilo i par važnih stvari koje su mi se desile i obeležile me. Prvo, iako ne razmišljam previše o tome, moj najmlađi brat, Raul je rođen hendikepiran sa teškim oblikom cerebralne paralize. Otac je morao da prestane da radi pre mnogo vremena kako bi brinuo o njemu i cela moja porodica je bila pogođena ovom situacijom. Svi smo bili odgovorni za njega.
A onda, kao što znate, imao sam moždanu aneurizmu koja je izazvala pad 2004.godine i to je skoro okončalo moju karijeru. Takve stvari vas nateraju da brzo odrastete. Rano sam naučio da život nije uvek fer i zato kad imate talenat i priliku morate da ih iskoristite. Moja majka nas je uvek podsećala: ’’Pogledaj ogromne razlike koje se javljaju u samo jednom domaćinstvu. Tvoj brat je takav ali ti si jedan od najboljih u ovom sportu. Nemoj da propustiš priliku’.’
NASTAVIĆE SE . . .
(BiciSvet.com/bicycling.com/Dragana Petrović)
