Kako iskoreniti doping? Jonathan Vaughters

Zašto se sportisti dopinguju? Znam zašto jer sam bio suočen sa tim izborom.

Moj život na biciklu je počeo u srednjoj školi.  Kada bi se alarm na mom "Goofy" satu oglasio u 5:30 pre podne, iskakao sam iz kreveta sa uzbuđenjem i svrhom. Žurio sam niz stepenice, rastezao se, oblačio vrećasti spandeks na svoj 41kg težak skelet i odleteo iz garaže. Vozio sam po ledenom, mračnom, jutru kolorada. Narednih 50 kilometara, podizao sam puls koliko mi je srce dozvoljavalo i pedalirao brzo, zadajući razne promrzline ekstremitetima i dajući mojim roditeljima razlog da dovedu u pitanje moj zdrav razum.

Ove rane jutarnje vožnje čine u velikoj meri sećanje na moje tinejdžerske godine; padovi, adrenalnin i disciplina svakodnevnog treninga. Ali najživlje sećanje na te vožnje je kako sam sanjao.

Dok sam žurio kroz komšiluk, u predgrađu Denvera, moj um je bio svuda samo ne tu. Peo sam se na velike alpske prevoje na Tur de Fransu. Brisao sam iz uma školske siledžije, novčane probleme kod kuće i tužnu činjenicu da niko nije hteo da ide na „homecoming“ sa mnom.  Bežao sam u snove i kada sam se vratio u stvarnost, odučio sam da ne postoji napor, patnja i žrtvovanje koji bi me sprečili da ostvarim ovaj san. Odlučnost nije počinjala da opisuje ono što sam osećao unutra.  Osećao sam se predodređenim.

Ostvarivanje dečačkih snova je težak posao. Shvatio sam to kako su prolazile godine i kilometri. Prvo, fizički je naporno voziti 32 000 kilometara godišnje, 10 godina uzastopno. Onda je tu pritisak tvoje porodice koja pokušava da te podrži, ili bar razume. Zatim, gubitak društvenog kontakta i prijatelja. Dok je većina mojih prijatelja bila na maturskoj večeri ja sam rano otišao u krevet zbog trke narednog dana. Tokom školovanja, vozio sam mamin Oldsmobile '78 širom zemlje da bih se takmičio tamo gde bih mogao da budem zapažen. I dok je većina klinaca otišla na koledž ja sam otišao u Španiju, u stan sa hladnom vodom, nadajući se da će to da izađe na veliko.

Ljudi koji žive svoje snove nisu oni koji su imali sreću ili dar, nego su to oni koji su tvrdoglavi, odlučni i spremni da se žrtvuju. Sada zamislite da ste platili članarinu, odradili posao, imate talenat i i vaša odlučnost je čvrsta kao beton. U tom trenutku, san je 98% potpun ali tu je i poslednja mala stvar koja vam je potrebna da postanete veliki.

A onda, kada ste na dohvat ostvarenja dečačkog sna, tako vam je bar rečeno, bilo direktno ili indirektno od strane nekih trenera, mentora, pa čak i direktora, vi nećete uspeti  ukoliko ne varate. Ukoliko se ne odlučite na doping. Doping može biti tih poslednjih 2%. To bi održalo vaše snove, bar u očima onih koji ne mogu da vide vaše srce. Međutim, vi morate da lažete. Lažete vašu majku, vaše prijatelje, vaše navijače. Lažete ceo svet. To je surova realnost koja je izneta pred mnoge najtalentovanije, najvrednije i najveće sanjare među sportistima tog vremena.

Koliko su zaista ta 2% bitna? U elitnoj atletici, 2% vremena ili snage ili izdržljivosti su večnost. To je razlika u vremenu između trčanja na 100 metara za 9.8 sekundi i 10 sekundi. U plivanju između prvog i devetog mesta na 100 metara prsno. A na Tur de Fransu, 2% je razlika između prvog i 100-tog u generalnom plasamanu.

Da bude jasno, trčanje  9.8 (ili brže), pobeda na 100m prsno ili trijumf na Tur de Fransu su veoma mogući i bez dopinga. Ali je takođe jasno da je nemoguće pobediti ako se antidoping propisi ne primenjuju. Ako kažete ne kada antidoping propisi nisu prinudni, onda ste odlučili da završite svoj san jer ne možete biti konkurentni. To je teška činjenica dopinga. Rešenje je ne učiti mlade sportiste da je odustajanje od životnih snova bolje od varanja. Odgovor leži u tome da im se nikada ne da opcija. Jedini put da eliminišete ovaj izbor je da uložite sve moguće napore u antidoping kontrolu. Izbor da se oprostite od svojih dečačkih snova ili da živite nepoštenog srca je strašan i razarajući. Doživeo sam to i znam kako je. Odlučio sam da lažem. Odabrao sam doping. Duboko žalim zbog te odluke. Krivica koju sam osećao dovela me je do povlačenja i stvaranja profesionalnog tima gde je takav izbor eliminisan rigoroznim testiranjima i kulturnim pomakom u kom je čista trka iznad pobede. Mojim sportistima je uskraćen izbor.

Nisam bio naklonjen varanju, mrzeo sam ga, ali sam bio ambiciozan što je i crta nas, kao društva, potreba da vam se dive. Radio sam više od pola života za jednu stvar. Ali kada ste ambiciozni u svetu gde se pravila ne poštuju, to je kao da falsifikujete takse u svetu gde vlada ne vrši provere.  Zamislite šta biste radili da vas niko ne kontroliše.

I razmislite o talentovanim sportistima koji nisu napravili pravilan izbor. Oni su kažnjeni zato što su pratili svoj moralni kompas. Kako da se pomire sa gubitkom svojih snova? Oni su im ukradeni. Kada sam se trkao 1990-ih i početkom 2000-ih,pravila su lako zaobilazila sve i svašta- i ako želite da budete konkurentni, morali ste da držite korak. Moramo raditi na tome da se ovakvo okruženje nikada ne ponovi. Ono uništava snove. Ono uništava ljude. Ono uništava naše najbolje sportiste.

Dok sam gledao Olimpijke igre poslednje dve nedelje, bio sam malo ljubomoran jer znam da su ogromni koraci učinjeni, od mog vremena, da se sport oslobodi dopinga. Sportisti imaju dovoljno samopouzdanja i veština, u današnje vreme, da trku mogu da dobiju i bez dopinga.

Da je poruka koju sam dobio bila drugačija, ili što je važnije,da je realnost u sportu bila drugačija, možda sam mogao da živim svoj san bez ubijanja moje duše. Bez varanja. Bio sa 15 godina mlađi, 15 godina naivniji. Napravio sam pogrešnu odluku ali znam da donošenje prave odluke za buduće generacije mora da počne pravljenjem realnih izbora.  Oni žele da naprave pravi izbor.Ovo je lekcija koju sam naučio od mladih sportista i zato sam odlučio da pomognem pri nastanku pravog, realnog, izbora.

Oni moraju da znaju, bez sumnje, da imaju fer šensu da se trkaju čisti. A da bi to postigli pravila moraju da se poštuju uz bolan napor. Antidoping kontola je 1.000% bolja nego u moje vreme  i to mi donosi veliko zadovoljstvo. Ali moramo da podržavamo ove napore još više.

Skoro svaki sportista kojeg sam upoznao a koji se dopingovao će reći da je to uradio jer je želeo jednake mogućnosti. To nam nešto govori: svi žele poštenu šansu, ništa više. Dakle, hajde da našim sportistima pružimo podjednake uslove, bez dopinga. Potrudimo se da sport bude fer tako da se nijedan sportista ne suoči sa ovakvom odlukom. Mi smo uložili toliko emocija u marketing i u idolizovanje sportista, hajde da pokažemo istu revnost u davanju onoga što oni zaista žele: mogućnost da žive svoje snove bez ugrožavanja njihovog morala.

(BiciSvet.com/nytimes.com/Dragana Petrović)