Pismo meseca - septembar
Posle svega ovoga sto mi se desilo teško je sastaviti neko kratko pismo ali pokušaću da ispričam moju priču od početka.
Za biciklizam kao sport počeo sam da se interesujem sasvim slučajno, dok je moj tata listao kanale slučajno smo se zaustavili baš na napadu Alberta Kontadora ako se ne varam 2010 godine kada je Endiju spao lanac, zaista fenomenalna etapa. Komentator je stalno pricao o borbi za neku tada meni totalno nepoznatu žutu majicu. Svi ti timovi, vozači sve je to za mene u tom trenutko bilo nestvarno. Tata mi je rekao da je kao mali pratio biciklizam i da su mu uzori bili za mene totalno nepoznati Bernard Ino, Edi Merks i Lens Amstrong, stalno mi je ponavljao "E to su bili vozači koji mogu sve da dobiju". Ne smem da zaboravim i još jednog čoveka o kojem mi je konstantno pričao a to je Radoš Čubrić legenda Jugoslovenskog biciklizma koji je rodom baš iz mog grada Kraljeva. Ja sve to prosto nisam mogao da zamislim sve dok Radoša nisam video u nekoj od emisija lokalne televizije u kojoj kratko opisuje neke trenutke svoje karijere. Pokušaću da prepričam što je tačnije mogucće njegov opis jedne od trka u Sloveniji ako se ne varam.
"Dosao sam tamo sa obicnom kontraškom biciklom dok su oni već imali neke naprednije modele, naravno ja se na to nisam obazirao i počeo sam trku. Na startu trke čuo sam dogovore između Slovenaca kako pokušavaju da me markiraju i izbace iz borbe za prvo mesto, pošto sam ja u to vreme bio opasna pretnja kao Jugoslovenski šampion. Trka je loše počela iskrivio mi se ceo prednji točak i to nije moglo da se popravi do kraja trke, ja sam ipak odlučio da nastavim. Skakali su oni ja sam sve pratio i tako dođosmo mi do 500m do cilja Slovenci svi gledaju u mene, malo po malo stigosmo do 200m meni se otvara šansa, skačem i pobeđujem trku".
Pokušao sam da prepričam što je bolje moguće, ja sam se u tom trenutku sav naježio i zacrtao sebi cilj da ću naučiti sve o ovom sportu. Početkom 2011 sasvim slučajno tražeći neke informacije o Lensu i njegovim pobedama naletim na sajt bicisvet.com i naravno dobijem sve što sam tražio i taman kada sam trebao da izađem u dnu ekrana sam pročitao "Sajt uređuje i vodi komentator Eurosporta Đorđe Pejković" i rekoh sebi ajde da pogledam taj eurosport možda i naučim nešto o biciklizmu. Uzeo sam tv program, pročitao i video da se emituje trka Giro d Italia u tom trenutku totalno čudan naziv, odmah sam pozvao tatu u pomoć. Na ekranu se pojavio neki čovek u roze majici, malo bolje sam pogledao i shvatio da je to bio baš on, onaj koji je pobedio Tur prošle godine, Alberto Kontador. Totalno sam odlepio, slušajući Đorđa i Ognjena kako iz etape u etapu detaljno objašnjavaju nama strancima kako se stvari odvijaju u svetu biciklizma. I opet tražeci informacije o Kontadoru i Djiru naletim baš opet na ovaj sajt i kažem sebi ovo će biti moja nova početna stranica!
Vreme je prolazilo došlo se i do Tura 2011, polako ali sigurno u glavi sam imao sve veći i veći broj informacija, naravno nisam hteo da učestvujem u nagradnoj igri plašeći se da se ne obrukam svojim komentarima i dođem u situaciju da mi se drugi članovi sajta smeju. Na Vuelti iste godine već sam u potpunosti mogao da razumem o čemu Đorđe i Ognjen pričaju i više mi tata uopšte nije bio potreban. Da ne dužim o fenomenalnim etapama ove i prošle godine naravno nijednu nisam propustio, izdvojio bih samo fenomenalan finiš Ilja Keisea na trci oko Turkse, Kobov solo trijumf na Angliru prošle godine i naravno Kontadorova etapa broj 17 ovogodišnje Vuelte.
I sad ono glavno, za vreme Tura ove godine video sam na našem sajtu naravno da Capriolo ima akciju u kojoj prodaje svoj jedini model drumske bicikle Capriolo Fire Bird. Naravno odmah sam uzeo svu svoju ušteđevinu i otišao do prve prodavnice u gradu koja ima Capriolo bicikle i kupio ovaj model. Posle svega što sam gledao na tv-u moj san je bio ostvaren. Naravno mislio sam da će sve to ići lako kao u stilu mog uzora Alberta ali ustvari sve je bilo suprotno.
Prvih 10-ak dana bez prave opreme veoma su teško prolazili za mene koji je do tad vozio samo obične gradske bicikle. Dan za danom postajao sam sve sigurniji u sebe čak sam jednom išao do planine Goč nedaleko od mog rodnog grada, osećao sam se ponosnim. Ali jednog vrelog letnjeg jutra bicikle koju sam inače držao ispred vrata sa katancom koji je mogao vola da zaveže a kamoli FireBird koji je imao tek nešto više od 10 kila nije bilo. Počeo sam da plačem i nisam znao šta da radim sa sobom. Probudio sam mamu i tatu, odmah smo otrčali do policije da prijavimo krađu.
Prošlo je već mesec dana a od bicikle ni traga ni glasa. Pošto tek imam 16 godina valjda će biti prilike da opet osetim skupim novac i osetim čari drumske bicikle u svom životu. Morao sam ovo nekom da napišem da otvorim dušu vama koji me razumete i volite ovaj sport!
JOS JEDNOM VELIKO HVALA BICISVETU I SVIMA KOJI PRATE OVAJ SAJT! VELIKI POZDRAV Mato
