Bicisvet

Nekad i sad - krv i znoj, snaga i broj

Stephen-RocheU moje vreme vozili smo na krv i znoj. Danas biciklisti voze na vate (W). Sport se astronomski promenio poslednjih godina i to na bolje.

Kada je tim SKY stigao sa njihovim crnim autobusom i crnim automobilima odmah su bili trn u oku ljudima iz pelotona.

Počeli su odmah da kritikuju izgled dresa, njihov pristup, nauku, čudan trening, Power Point prezentacije... a 90% pelotona radi sada isto to. Ljudi koji su bacali drvlje i kamenje na njih sada ih kopiraju.

Njihov naučni pristup brojevima i vatima je fantastična pomoć prilikom treninga i performansi ali mislim da je potpuno pogrešno posmatrati biciklizam samo kroz vate. I dalje svom sinu (koji vozi za Saxo Tinkoff tim>Nikolas<) kažem: „Vati su super, ali nemoj da zaboraviš da učiš o sebi i poznaješ svoje telo“. Nije sve u tome koliko vati možeš da stiskaš već i da zaboraviš elektoniku, osetiš svoje noge i da se zapitaš: „Da li sam umoran“ ili „Mogu li još“? U suprotnom nikad nećeš znati za šta si sve sposoban.

Kada se Nikola pre nekoliko nedelja takmičio na hronometru posle toga je samo pričao o vatima. Rekao sam mu: „Zaboravi vate, koliko još možeš da pružiš i da stiskaš jače pedale“? Saznanje koliko vati možeš da stiskaš ti zaista pomaže da izbalansiraš svoj trening i da ga fino našteluješ. Nekada smo išli na trening po 7 sati, a sada ti znanje vezano za vate pomaže da isti efekat postigneš i sa treningom od 4 sata. Potrebno je da vozači koriste te brojeve ali istovremeno i da uče o sebi.

Sećam se jedne godine kada je Kris Boardman otpao na Dofineu. Novinar ga je posle etape pitao šta se desilo na šta mu je Kris odgovorio „Falilo mi je 20 W na brdu“. Ne zaboravite da je to bilo pre 20 godina, a ja sam se tada pitao kojim jezikom govori ovaj čovek? On je bio pravi pionir u svemu tome, ali se sećam da sam se i tada pirtao: „Kako li se osećao. Da nije znao da mu fali 20W da li bi uopšte mogao i dotle da dogura“? Brojevi ti pomažu ali je važnije poznavati sebe i svoj organizam.

Na kraju krajeva, biciklizam je borba sa patnjom. Ko može da pati i da se muči više? Biti na nekom višem nivou je pitanje treninga i forme – to je ono gde vati pomaži, ali podjednako je važna i mentalna snaga i taktika.

Delgado-Roche-87Pravilo broj 1 je ne pokazati koliko se zaista mučiš!
Postoji čuvena fotografija mene i Pedra Delgada na brdu na Tour-u 1987. Vozili smo jedan pored drugog a ja sam odavno već bio na konopcima, kako bi se to u boksu reklo. Bio sam svestan da ako ostanem iza njega on to može da primeti i da ubrza i da me otrese. Zato sam ostao pored njega znajući da će biti oprezan i da će se možda uplašiti da ja njega ne napadnem. Mučio sam se i patio mnogo više nego ikada u svom životu i više nego što sam možda i mogao, ali to nisam pokazivao. Nikakvi brojevi i vati mi tada ne bi pomogli.

Takođe mislim da je sport mnogo zanimljiviji kada vozači grizu i trude se da idu možda i van granica svojih trenutnih mogućnosti. Volim da vidim dobru taktiku, hrabre napade i nešto neverovatno pre nego li unapred predviđen scenario. Prethodnih godina biciklizam je malo počeo da stagnira, ali prošlogodišnji Điro i Vuelta su pokazali da su tu vozači starog duha koji napadaju jedni druge kadgod mogu. Ono što me raduje je i to da vidim da uvek neki novi vozači napadaju. Bolje doping kontrole su svele sport na podjednako bojište. Svi su na približno istom nivou što motiviše vozače, daje im samopouzdanje da napadaju i voze van svojih očekivanja.

Znam da je nezahvalno porediti različite era i govoriti kako je bilo nekad a kako je sad.
Kada sam vozi Pariz-Nicu težio sam 71kg a onda bih za Tour smršao na 65kg, dok vozači danas ne bi imali ni približno istu formu da su samo 1kg teži. Kada sam kompletirao tripl** imao sam 9% masti dok vozači sada startuju sezonu sa 5%.
Uprkos svom napretku biciklizam se nije promenio uopšte:
Prošle godine na hronometru Pariz-Nice na brdu „Col d'Eze“ (koje je bilo korišćeno između 1969 i 1995) Bredli Vigins je bio bolji od mog vremena za 30 sekundi. Ja sam imao 4kg više od njega, moj bicikl je bio teži 2kg od njegovog, vozio sam klipsere sa kaiševima umesto modernih pedala, i nisam imao nikakav „Power Meter“ kao što je on imao, pa me je pobedio sa samo 30 sekundi!

Moj sin Nikolas je tada imao pravo poređenje moje i njegove ere. Tada je došao i rekao mi: „J**** bio si mnogo dobar zar ne“? To dokazuje da će uvek tvoja vožnja i borbenost biti iznad vati(W), nauke i brojeva. Današnji biciklisti treba da koriste brojeve ali im takođe treba i krvi i znoja.

**tripl – Stiven Rouč (Stephen Roche) je u istoj sezoni - 1987. godine pobedio Điro, Tour i Svetsko prvenstvo!
(BiciSvet.com/procycling/Stephen Roche)

O autoru
Đorđe Pejković
Đorđe Pejković - EUROSPORT cycling commentator
Nastavi sa čitanjem postova iz kategorije
Vruća tema
COVID-19
crossmenuchevron-down