Siguran sam da ste svi gledali etapu ovogodišnjeg (2014) Tura koja je vožena po kocki. Odlična etapa koju je osvojio Lars Bum a na kojoj je Nibali došao do zavidne prednsti u odnosu na svoje rivale. Jedna stvar koja je meni pokvarila utisak bili su padovi i odustajanja na toj etapi, ne zato što mislim da kocki nije mesto na Turu, nego zato  što mislim da je u pelotonu pomalo potcenjena TEHNIKA VOŽNjE BICIKLA.

Rekao bih da previše PRO vozača ima problem sa tim. Mnogo se pažnje poklanja treningu, dobijanju ekstra 10w (vati) na brdu, ili gubljenju kog kilograma, a izostaje fokus na veštinama vladanja biciklom kao i vožnji nizbrdo.

Ali prvo mi dozvolite da vam se predstavim, pa ćemo onda preći na analizu ove veštine. Moje ime je Oskar Saiz. Bio sam profesionalac u „downhill“ vožnji sve do 2008.godine, a sada radim kao trener u GIANT-vom „Off Road Team-u“. Godine 2012 pozvan sam od strane tima Rabobank da radim sa njihovim vozačima na drumu kako bi poboljšali vožnje nizbrdo. Odmah sam znao da će mnogi vozači podići obrvu i pitati se kako nam može pomoći neko ko nikada nije vozio bajk po asfaltu? Zato sam se dobro piripremio i održao im nekoliko časova u pravoj pravcatoj učionici, a onda smo vežbali i na drumu. Tada sam tek shvatio da ima mnogo vozača u pelotonu koji imaju ozbiljnih poteškoća prilikom spuštanja nizbrdo, a moj rad sa njima nije bio da ih pretvorim u Nibalija ili Samuela Sančeza već da ih oslobodim stresa i pripremim za ono što ih čeka na spustu.

Možda mislite da, do trenutka kada vozač dođe do profesionalnog nivoa, savlada sve te veštine. Donekle ste u pravu ali ima i veliki broj onih koji su pod stresom i imaju problema sa ovom deonicom etape. Neki od vozača sa kojima sam kasnije radio rekli su mi da su do vrha brda već pod velikim stresom jer su: možda u grupi sa boljim spustašima, ili je kišno vreme i boje se padova koji im mogu upropastiti čitavu sezonu. Bili su i zabrinuti jer su odavno ostali i bez svojih timskih kolega koji bi im bili od pomoći nizbrdo, a da n pričam o tome da je ogroman pritisak javnosti nad njima da ne otpadnu od grupe nizbrdo, jer sve to snimaju kamere i gleda se širom sveta.

Vremenom sam počeo da tražim odgovor na pitanje zašto je ova veština pomalo zaboravljena u pro pelotonu? Možda zato što do nedavno nije bila toliko krucijalna za pobedu, ali se to vremenom promenilo. Vidimo da se sve više vozača odlučuje za napad nizbrdo. Setite se Valverdeove pobede na San Sebastijanu ove (2014) godine, ili Nibalijeve na Điru od pre par sezona itd itd. Ići dobro nizbrdo nije samo pitanje pobede. Ponekad je veće pitanje bezbednosti vozača.

Ljudi skoro uvek misle, kada gledaju kako letimo niz planinu, da su „downhill“ vozači ludi kako voze niz padinu tj.stazu, ali hajde da na trenutak to uporedimo sa drumskim vozačima. U mojoj „downhill“ disciplini, za razliku od drumaša, ja imam kacigu koja mi štiti kompletno lice, imam zaštitno odelo kao i posebne štitnike za kolena i laktove. Do trenutka kada se takmičim i letim niz padinu, stazu već poznajem kao svoj džep, a moja trka traje maksimalno 5 minuta. Stazu, za razliku od vozača u pelotonu vozim bez prethodnog umora po beskrajnim drumovima, što mi takođe pruža mogućnost maksimalne koncentracije i opreza na svakom kamenu. Na Grand Tour trci vozači voze po 5-6 časova dnevno, često po najrazličitijim vremenskim uslovima. Osim kacige oni su bez ikakve zaštite, a većina njih vozi po potpuno nepoznatom terenu. Složićete se da jedna greška na spustu može mnogo da ih košta.

Posle mog trogodišnjeg iskustva u radu sa profesionalcima iz Rabobanka i GIANT Shimano tima zaista verujem da drumski vozači mogu mnogo toga da nauče od „off-road“ vozača, kao i to da njihov zimski trening treba da uključuje MTB vožnje sa čestim promenama podloge. Na kraju krajeva pogledajte samo profesionalce koji su MTB ili Ciklo-kros bajk zamenili drumašem. (M.Tjalingi, Z.Štibar, L.Bum, K.Evans... spisak je svake godine sve veći) Koji vozači više padaju u grupi? Ne oni sigurno! Uvek čujemo u izjavama posle etapa da je neko od vozača imao lošu sreću i da je pao baš tog dana nekoliko puta, ali kada je u pitanju uvek isti vozač onda to ne može biti pitanje loše sreće, zar ne?

(BiciSvet.com/napisao: Oscar Saiz/prevod: Đorđe Pejković)