Tom Dumulan je postao ozbiljan pretendent na visoka mesta u generalnim plasmanima najvećih trka, a to je mnoge iznenadilo, uključujući i njega samog. Da li je za Holanđanina ovo tek početak ili limit?

Izraz da svaki oblak ima svetliju stranu možda nije meteorolški tačan, ali je u biciklizmu to uvek tačno. Vratimo se u leto 2015. Tur de Frans, etapa 3, momci su vozili u Belgiji, na legendarnom Mur de Uj usponu, Hoakin Rodriges osvaja etapu u svom stilu, a pozadi je jedan momak koji je takođe imao velike ambicije doživeo težak pad. Bio je to Tom Dumulan, morao je da odustane. Ostatak njegovog leta bio je totalno uništen baš kao i njegov bicikl. Meseci treniranja i pravljenja taktika pali su u vodu očaš posla.

I sada ona svetla strana oblaka koju sam pomenuo, usledila je Vuelta. Dumulan je najveću špansku trku otišao čim se oporavio od povrede, sa vrlo malo treninga, bez ikakvih očekivanja. Posle dobrog timskog hronometra, i etapne pobede posle borbe prsa u prsa sa Krisom Frumom, Tom Dumulan se zatekao u crvenoj, liderskoj, majici. Da bi ste postali veliki, morate pobeđivati velike, a Kris Frum je baš veliki, jedan od najvećih, ako ne i najveći. I upravo je ta spektakularna pobeda heroja ove priče lansirala među zvezde. Izgubio je on majicu, ali nije klonuo duhom, držao se koliko je mogao, a onda je u Burgosu povratio majicu onim što najbolje radi, vožnjom protiv štoperice.

I poslednjeg, odlučujućeg, dana u planinama, Tom je bio u vođstvu, a da mu to nije bilo ni na kraju pameti pre trke. Nažalost, nije bilo ni čelnicima Argos tima, kako osim Dumulana u timu nije bilo ni jednog brdaša. Jednostavno, ostao je sam, a u ovom sportu to je ubistvo za sve ambicije i moral. Pregurao je tolike etape, ali tu zadnju nije mogao. Te, iako jeste potpuno eksplodirao i završio tek na šestom mestu, nagovestio je svoj potencijal. Potencijal koji je kasnije u potpunosti ispunio.
I to je trenutak, kako i sam kaže, koji mu je promenio karijeru. Jeste bio razočaran u neposredno posle te trke, ali kada se osvrnuo posle određenog vremena, shvatio je da je za momka bez ambicija, 2 etapne pobede, šesto mesto u generalnom i crvena majica 5 dana, sjajan rezultat.

Ovaj momak rodom iz Mastrihta, koji je želeo da studira medicinu, je uvek bio specijalista za hronometre. Imao je potajnu želju da se trka za podijum grand tur trka, ali po sopstvenom priznaju, mislio je da nije dovoljno dobar. „Pobeđivao sam na hronometrima, a za najveće trke je trebalo rizikovati previše. Takmičio sam se na hronometrima i prolozima etapnih trka, kao i na svetskom šampionatu, i bio sam zadovoljan time. Po meni nije bilo vredno da sve to zapostavim kako bih završio sedmi na Turu.“ – rekao je Dumulan.

Stoji sa obe noge čvrsto na zemlji i ne zaleće se sa zaključcima. Tvrdi da i dalje pokušava da bude vozač za generalni, još uvek sebe ne smatra za jednog najboljih. Svakog dana se trudi da napreduje, a jedan od segmenata na koji najviše obraća pažnju je- hrana. Ugleda se na Krisa Fruma i njegove pomoćnike koji do detalja imaju isplanirao kada će i koliko jesti, a ishrana za Tur se zna i po nekoliko meseci unapred.
Takođe, još nešto redovno praktikuje tim SKY, pre ovog Đira uradio je i Tom Dumulan, a to su visinske pripreme. Sa svojim timom bio je na Tenerifima i izgleda da je to bila sjajna ideja.

Ovogodišnji Điro je bio kao crtan za njega. Dva dugačka hronometra, 60km, koji su noćna mora za sve njegove konkurente, plus usponi koji su uglavnom bili ravnomernog nagiba, na kojima on ide sjajno. Imao je majicu u svom posedu 10 dana, mimo svih očekivanja, otresao je Kvintanu na onoj etapi do Orope, koja je po mišljenju mnogih stručnjaka, bila ključ. Pokazao je Tom tada svima da se neće braniti i čekati hronometre. Vozio je šampionski, autoritativno, sa poštovanjem za rivala, ali bez trunke straha. I onog dana kada je imao stomačnih problema, iskustvo nam je govorilo da je trebalo da eksplodira. Međutim, on je solo izdržao sve, čak smanjio zaostatak, niz Stelvio se sjurio kao munja. I u poslednjoj nedelji, kada je polako gubio tlo pod nogama i skliznuo čak na četvrto mesto, nije paničio. Zadržao je hladnokrvnost i svoj ritam, verovao je u sebe. Ostali mu nisu odmakli previše, ostao je u dometu. Hronometar je bio samo egzekucija, neminovnost, za tri klase je bolji hronometraš od svih koji su se trkali za roze dres.

Ovih dana momci koji žele da pobeđuju pošteno, bez dopinga, nemaju prečice. Zahteva se rad i disciplina tokom svih 365 dana u godini, nema prečica. Da li Tom ima disciplinu i temperament da održi ovaj nivo. Bredli Vigins, na primer, nije imao i posle 2012. godine se „raspao“.
Kaže da nije ispunio sve svoje ambicije, a kada nam to kaže jedan od najboljih hronometraša na planeti i momak koji je upravo pobedio Điro, znači da ćemo se njegovim vožnjama radovati još dugo, jer kako mu je tek 26 godina, vreme itekako radi za njega.

(BiciSvet.com/izvor:Biscuit Tin Media/Dimitrije Partonjić)