Koliko je težak dan u paklu? Pariz-Rube

"Uopšte nije šala, pravi rat i to ceo dan"

Tako objašnjava Dirk Demol, sportski direktor tima "Radio Shack", osećaj na Pariz-Rubeu, koji je i sam osvojio 1998.

Između neverovatno brutalnog makadama, blata, nepredviđene trakcije, neprekidne jurnjave za pozicijom, publike, i potpune nepredvidivosti dana i vremena, jednostavno ne postoji prostora za grešku i nema prilike za vozača da spusti gard - drugim rečima, da stavimo to ovako: rat, ceo dan.

Isto tako, taj dan je i kondenzovano mučenje za bicikle i opremu - čak i za automobile - i samo nekoliko je možda bolje obučeno da daju pravu sliku o tome od našeg glavnog timskog mehaničara Žulijena Devrisa. Devris radi kao pro mehaničar skoro 50 godina (njegov prvi tur je bio 1963.) i može da navede imena kao što su Edi Merks, Greg Lemond i Lens Armstrong kao vozače koji su zavisili od njega tokom njegove bogate karijere.

Tokom godina njegovi vozači su osvojili skoro sve trke i prvenstva koja su postoje u sportu i on je bio tu i može da posvedoči o uticajima takmičenja na čoveka i mašinu, i šta u tom slučaju funkcioniše a šta ne. E pa čak i on kaže da je Pariz-Rube potpuno druga životinja.

"Rube je trka u koju niste došli da se zabavljate," rekao je prilikom posete timskog hotela tri dana pre početka starta. "Možete da radite osam dana za Pariz-Rube i sav taj rad može biti uzaludan već na prvom makadamu. Za Pariz-Rube morate da imate sreće. Morate da budete odlični, jer u Pariz-Rubeu možete da imate jednu-dve probušene gume ali zato ćete najmanju grešku, platiti."

Oprema se značajno promenila od Devrisovih ranih dana "bolovanja": bicikli su postali dosta lakši, imaju dva puta više proporcije u menjačkom sistemu, i struktura timske podrške je značajno porasla.

"Na početku u Molteniju smo imali samo mali kombi! seća se. "To je sve što smo imali, Stvari su se dosta promenile od onda."

Ali možda ono što je najinteresantnije je koliko su stvari ostale iste.

Za Devrisa, savršena mašina za Pariz-Rube kreće od standardnog drumskog rama koji je dodatno modifikovan za dodatno oslobađanje točkova kod kočnica, tradicionalni tip točkova sa duplim aluminijumskim zidom na felnama i tabulari visokog volumena (većeg prečnika) - i to bi bilo to. U njegovim očima sve ostalo je ili neefikasno, nepotrebno ili je dodatak koji samo nanosi štetu kompoziciji.

"Možete sa normalnim ramom na Pariz-Rube ali mora biti suvo vreme," kaže on. "Kada dođe do kiše i nakon toga do blata, sve kreće da se puni - i onda ne možete voziti normalnim (standardnim) biciklom. Kada stavite malo veće tabulare, oni prolaze (referenca na prostor između felni i kočnica). Kad imate kišu i blato na putu...(gestikulacija za kočiono kretanje)."

On je posebno strog ka nekim vozačima koji koriste duboko profilisane karbonske felne.

"Normalni točkovi sa žicama i ravnim felnama: to je najbolje rešenje za mene," kaže, "ali ko sam ja? Ja nikada nisam vozio Pariz-Rube, a? Za mene, karbonski točkovi sa debelim tabularima, su potpuna suprotnost onoga što ja smatram optimalnim (gestikulacija u suprotnim smerovima). Kod ovih točkova ne možete dotegnuti blok a točkovi se moraju kretati, inače žice počinju da pucaju."

Devris veruje da je kod karbonskih točkova poboljšana čvrstina rezultovala povećanje probušenih guma usled toga što uticaj stresa i sile se više ne prenosi na ceo sistem.

"Karbonski točkovi se ne kreću! Nekad mlađi vozači, na početku sezone, traže da dobiju profilisane točkove i ja kažem kategorički ne, klasični točkovi - i kraj priče, bez suvislih pitanja. Lens je tražio jednom prilikom profilisane, ali njemu ne možete da kažete ne."

Da objasni svoje mišljenje, Devris podseća na nešto što je u sećanju svakog dugogodišnjeg gledaoca Pariz-Rubea. "Ja se plašim profilisanih točkova (na Pariz-Rubeu). Da li ste videli Džordža (Hinkapija) na Pariz-Rubeu sa njegovim profilisanim točkovima? A jel ste videli guvernal u njegovim rukama?"

Isto tako, Devris ne misli da odgovarajuća suspenzija nema mesta na Pariz-Rubeu pogotovo nakon što je instalirao jednu za Gilbert Duclos-Lassalle, koji je osvojio trku dva puta za redom 1992. i 1993. sa njegovim RockShox-om i izazvao pravu pomamu za suspendovanim frankenštajn-biciklima na Pariz-Rubeu početkom devedesetih.

"Svako je hteo RockShox nakon njegove pobede. Ali su nam se svi smejali te prve godine!"

I pored toga, Devris veruje da prednja suspenzija ima previše štetan efekat na rukovanje dok zadnja suspenzija guta mnogo snage - možda i komentar na kvalitet onoga što je bilo na raspolaganju tada kao i na koncept koji su imali pred sobom planinski bicikli u to vreme.

"Kada imate previše stvari na biciklu gubite dosta snage," insistira, "Stvar sa ovim (pokazujući na RockShox viljušku), kada je stavite na vozačev bicikl on je prezadovoljan sa njom, i on zaboravlja na svoj zadnji točak i na rupe, tako da su sve probušene gume bile na zadnjim točkovima."

Dupla traka na guvernalu? To je sasvim ok. Ali kočnice postavljene na vrhu volana? Ne toliko. Devris čak kaže da vozači koji ih traže ih skoro nikad u toku trke i ne upotrebe.

Možda i ne iznenađuje, što je skoro svaki pobednik Pariz-Rubea u modernoj eri učinio to na biciklu koji približno odgovara Devrisovom modelu uprkos najezdi cross-bicikala i čudnih hibrida koji su timovi korisitili kroz godine.

Tehnologija je uznapredovala, materijali su se poboljšali, bicikli su lakši i čvršći, i infrastruktura je postala šarenolikija i dosta kompleksnija. Ali makadam Pariz-Rubea je još uvek makadam Pariz-Rubea i za Devrisa, on će uvek diktirati ko - i šta - pobeđuje na kraju.

(bicisvet.com/izvor:cyclingnews.com/Svetozar Pavlović)