GEOX paradoks II-deo
Moguće rešenje
Zar ne bi bilo više prednosti za ekipe, organizatore trka, i Međunarodnu biciklističku uniju da postoji sistem u kom će određenom broju ekipa, i menadžmentskim grupama koje stoje iza njih, biti osigurano učešće u najboljim takmičenjima na duži period? Možda bi trebalo, umesto 15 ekipa koje se svake godine iznova bore, dati desetogodišnje ugovore za najbolja takmičenja istom broju ekipa, na osnovu njihove istorije, njihovih dostignuća i etičkih načela, a preostalih 5-7 ekipa pozivati kao nove takmičare koji će potencijalno postati članovi lige nakon isteka tih 10 godina.
Ovakav sistem bi dozvolio kompaniji kakva je „Geox“ da jasno vidi kakve mogućnosti ima. Opcija A: sponzorisanje ekipe koja ima zagarantovano, ugovorom obavezujuće učešće na „Tour de France-u“ i drugim najvećim takmičenjima, čak iako „Geox“ ne može biti glavni sponzor u ovom momentu (jer je to mesto već zauzeto)... ili opcija B: osnovati sopstvenu ekipu, koja će polako tokom vremena, jednog dana biti u konkurenciji za mesto u „ligi“ što zagarantovano donosi učešće na „Tour de France-u“ . Ovo stvara postojane, definisane mogućnosti kojima se ulazi u sam vrh biciklizma. Takođe donosi nestašicu na tržištu sponzorstva vrhunskog biciklizma, a ta nestašica će doneti veću vrednost biciklizmu. Sponzorisanje ekipe koja učestvuje na „Tour-u“ je nešto za šta se treba boriti i nešto što treba čuvati, jer će za to broj slobodnih mesta u narednim godinama biti ograničen.
Ovakvo rešenje donosi mnogostruka uvećanja i ogromne prednosti. Za početak, potpisivanje ugovora o učešću daje ekipama garancije koje im omogućavaju da prestanu da „preživljavaju“ boreći se iz godine u godinu za sponzorske dolare. Ako sponzor želi da bude predstavljan na „Le Tour-u“, na primer, za to ima ograničen broj mogućnosti. Ovo donosi sponzorstva u već postojeće organizacije i omogućava im da osnuju dugotrajan i stabilan partnerski odnos. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa mogućnošću novog sponzora koji ulazi u ovaj sport sa neproverenim ili nestabilnim organizacijama koje potencijalno mogu naneti štetu postojećim ekipama i takmičenjima, smanjujući im vrednost otimanjem vozača, čineći ovaj sport teškim za praćenje od strane fanova (npr. Za koga on beše vozi?).
Ovaj ograničen broj mesta, i njihova ugovorom zagarantovana prava učešća u najboljim tamičenjima, donose veću vrednost organizacijama koje poseduju te ugovore. Ova vrednost će za posledicu imati mogućnost ubiranja novca od prodaje akcija pomenutih organizacija, koje poseduju ugovore o učešću u najvećim takmičenjima. Mogućnost da prodaju svoje akcije bi bila spas za mnoge ekipe u lošim vremenima, kada je sponzorskih dolara malo. Stvaranje ograničenog i definisanog tržišta sponzorstva vrhunskog biciklizma i uvođenje vrednosti koja omogućava različite oblike prikupljanja sredstava, pored samog sponzorstva, bi dozvolilo sportistima i ostalim zaposlenim u profesionalnim biciklističkim ekipama da obitavaju u mnogo stabilnijem i mirnijem okruženju i da ne donose loše odluke u nesigurnim i nestabilnim trenutcima (Da li ću imati ekipu sledeće godine?). Ovo će dovesti do većeg napretka u anti-doping pokretima i kulturnim promenama, pošto se ljudi neće toliko plašiti za svoju budućnost.
Priliv gotovine organizatorima trka i dodeljivanje vrednosti ekipama kao rezultat nestašice na tržištu sponzorstva i vrednost stvorena garancijom učešća će takođe doneti dobrobit. Novi sponzor neke ekipe će najverovatnije probati da poboljša svoju poziciju dugotrajnog sponzora tako što će postati partner takmičenja u kojima ekipa učestvuje. Takmičenja i ekipe moraju postati poslovni partneri ako će njihova saradnja trajati duže vreme. Kako znaju da će njihova ekipa uzeti učešće na duže staze, osećaće se sigurnije kada budu ulagali u ta takmičenja.
U principu, ono što ja predlažem je da ekipe i organizatori trka postanu partneri, a ne protivnici. Obe strane imaju šansu da uspeju ili propadnu zajedno. Za mene prednosti ovoga, naročito u domenu povećanja fondova i napora za anti-doping, su ogromne. Ako svi imaju jedinstveni poslovni interes, povećava se i potreba za lojalnom konkurencijom. Ako se svi nalaze na istom brodu, niko neće želeti rupu u trupu.
Kako sada stvari stoje, stvorili smo sistem koji ohrabruje sve i svakoga da traži potencijalnog sponzora za svoje učešće na „Tour de France-u“ , bez obzira na to kakav im je istorijat i da li su uopšte ikada videli biciklističku trku. Zamislite kako bi zbunjujuće bilo za sponzora koji dobija razne ponude od različitih organizacija koje sve tvrde da će verovatno učestvovati na „Tour-u“. Ko će stvarno učestvovati? Ko neće? Ovo će dovesti do situacije u kojoj se nalazi „Geox“, gde su data određena obećanja, i gde razočarani i obeshrabreni sponzor sa svojim milijardama dolara razmišlja o napuštanju ovog sporta osećajući se obmanutim, gde je menadžer ekipe ljut i zbunjen, a mnogo ljudi rizikuje svoje radno mesto.
Ako se „Geox-ova“ situacija bude razrešila kao ona sa „Unibet-om“ od pre nekoliko godina, biciklizam će verovatno izgubiti negde oko 50 miliona – od obe ekipe zajedno – u dolarima zbog sumnjivih dogovora i nerazumevanja. Da li su organizatori razmotrili da će po scenariju pravog poslovnog partnerstva ovi dolari takođe doprineti rastu njihovih takmičenja? Da li smo svi razmotrili da je samo 5 posto ovih dolara moglo doneti ogromnu razliku u napretku anti-doping istraživanja? To je samo jedan od primera kako pravo partnerstvo može da funkcioniše. Vreme je za ponovnu procenu biciklizma, kako ubuduće ne bi gubili tako važne partnere. Umesto što se bori za mrvice, biciklizam bi trebalo da se fokusira na to da ispeče više hleba.
Nemam ovde u koga da uperim prstom. Mislim da za našu situaciju niko nije kriv, u smislu pojedinca. Ona je samo rezultat višegodišnje zbunjujuće i ogorčene borbe.
Ipak, sada, i uvek, imamo šansu da procenimo i možda opet razmislimo o tome kako se u širem pogledu ovaj sport čini velikim korporacijama koje bi se mogle uključiti u biciklizam kao sponzori. Biciklizam poseduje neverovatan emotivni naboj i lepotu, i takmičenja u njemu su jedinstvena i najsjajnija u svetu sporta. Zadovoljiti se ičim manjim od postojane, razumljive i jasne interakcije između ekipa i takmičenja bila bi nepravda prema ovom sportu. Iskreno govoreći, muka mi je da više slušam: „Američki fudbal ovo, fudbal ono, Formula Jedan bla, bla, bla...“ od potencijalnih sponzora. Biciklizam je bolji sport. I tačka. Vreme je da ga počnemo praviti i boljim poslom takođe.
(bicisvet.com/izvor:cyclingnews.com/prevod:Pavle Stošić)