GEOX paradoks I-deo

Votersova analiza problema u sponzorisanju timova.

Prošle godine (2010) bilo je nagađanja da GEOX razmatra okončanje svog sponzorstva kao rezultat nedostatka garancija njihovog učešća u najpopularnijim takmičenjima iz svetskog kalendara. A da li ih možete kriviti?

Zamislite da ste vi potpredsednik marketinga neke multinacionalne kompanije i da dobijete ponudu da sponzorišete biciklističku ekipu. Pretpostavljam da je ponuda slična onima koje mi u „Slipstream Sports-u“ stalno šaljemo. Iz ove ponude je jasno da će vaša ekipa učestvovati u svim najvećim trkama na svetu, na nekoliko trka srednje veličine u oblastima koje su od ključnog značaja za vašu kompaniju, i, naravno, na „Le Tour-u“. Nakon pogleda na demografiju koju pokrivaju obožavatelji biciklizma, ukupna televizijska publika, broj zemalja u koje TV prenos odlazi, obim zastupljenosti  u odnosu na „ukupnu“ medijsku pokrivenost, zaključićete da ulaganje ima smisla. Vaš CPM-cena hiljadu reklama (Cost Per 1000 Media) u smislu gledanosti razbija sve druge sportove po efikasnosti – verovatno vam sleduje povišica!

Ipak, postoji jedna mala stavka: Da li ste proverili da ćete vi uopšte biti pozvani na sve ove trke? Verovatno niste zato što mislite da to uopšte ne treba dovoditi u pitanje kada znate da gledate u nekadašnjeg pobednika „Tour-a“ koji je u  ekipi. Ali za svaki slučaj, najbolje je staviti klauzulu u ugovor i u njoj napisati sledeće: „...ekipa mora obezbediti učešće u trci „Tour de France“  ili može doći do raskida ugovora.“

Vratimo se u sadašnjicu. Ekipa koju sponzoriše „Geox“ ima male šanse da vozi na „Tour de France-u“ i daje mogućnost sponzoru da raskine ugovor. To bi bila tragedija. Ne, ne kažem da bi to bila tragedija za vozače i upravu. Iako mogućnost da će oko osamdeset ljudi izgubiti posao jeste tragična, to nije cela priča. Nastavak priče je da je kompanija vredna više milijardi dolara, koja ima sjajan brend, koju zanima biciklizam, verovatno upravo odvraćena od ulaganja u ovaj sport, možda zauvek. Ovo bi bio primer potpunog neuspeha biciklizma da ispuni zahteve korporativnog sistema koji ohrabruje postojanje stabilnog i dugotrajanog sponzorstva.

Nakon tako smele izjave, trebalo bi da okrivim nekoga, zar ne? U biciklizmu postoji duga istorija u kojoj svi okrivljuju sve ostale (što je tema za drugi dan). Ipak, ja ne želim to da uradim. Ja neću okriviti nikoga posebno, ali svakako vidim veliku potrebu da sprečim da se ovo ikada ponovi.

Pa, kako je ova situacija evoluirala? Šta treba učiniti kako bi se ona izbegla?

Reći da je evolucija kojom smo stigli do trenutnog sistema selekcije duga i složena bi bilo malo. Ovo je vrlo pojednostavljena verzija te istorije: 2005. godine Međunarodna biciklistička unija uvodi „ProTour“. Namera je bila da se putem „ProTour-a“ modernizuje biciklizam uvođenjem lige u stilu NFL-a,  gde su najbolje ekipe stalno prisutni entiteti, iz godine u godinu, i takmiče se u istoj disciplini, iz godine u godinu. „Najbolje ekipe u najboljim trkama“ bio je moto „ProTour-a“. Veoma slično modelu profesionalnog sporta koji se koristi u SAD. Međutim, izgleda da ljudi koji su organizovali trku nisu želeli da im drugi govore koje ekipe da pozovu na svoje takmičenje. Što je razumljivo, s’ obzirom na to da oni organizuju svoja takmičenja već više od 100 godina. Iz tog razloga su odbili da prihvate „ProTour“.

Jednostavno rečeno, većina organizatora trka ne želi da ekipama bude zagarantovano mesto u njihovoj trci, oni žele da budu ti koji biraju ko može da učestvuje – ili da makar imaju sistem klasifikacije koji će naterati ekipe da se bore za učešće. Suprotno tome, Međunarodna biciklistička unija želi da ona određuje i reguliše procedure selekcije kako bi ih učinila uniformnim i jednakim za sve, da ne bi ostale samo na principu pozivnice. Sledile su godine rasprava i borbi koje su nas dovele tu gde smo sada, gde je Međunarodna biciklistička unija postavila sistem koji određuje koje ekipe mogu da se trkaju na najboljim takmičenjima i organizatori su, čini se, pristali na isti sistem.

Kako vidim logiku i misao kojom su se vodili Međunarodna biciklistička unija i organizatori trka u svojim stavovima, i kako mi je drago da je kompromis postignut, tako se i bojim da su prevideli prava i interese ekipa u ovom kompromisu. Da li je ovo sistem koji će sprečiti da se sponzori poput „Geox-a“ potencijalno odvrate od ulaganja u ovaj sport? Ili je to sistem koji će podsticati neslogu  između sportista i ekipa i onemogućavati napredno razmišljanje i napredne poteze u ovom sportu? Da li je ovo najbolji sistem za skoro 2000 ljudi koji su zaposleni u profesionalnim biciklističkim ekipama?

Od danas se sistem koji određuje učešće u velikim takmičenjima sastoji od procene sportske vrednosti (klasifikacije), etike i finansijske stabilnosti svake od ekipa. Prva i najvažnija od ovih odrednica je sistem klasifikacije sportske vrednosti. Ovaj sistem dodeljuje vrednost, u obliku poena, svakom od vozača. Što su veća dostignuća vozača, dodeljuje mu se veći broj poena. Ako vozač odluči da promeni ekipu, svoje poene nosi sa sobom. Ako ekipa želi da učestvuje na najvećim trkama, moraće da budu među 15 najboljih ekipa na svetu (po ovom sistemu) kako bi im bilo zagarantovano mesto na startu (pod uslovom da nemaju velikih nedostataka u etičkim i finansijskim kategorijama). Ako neka nova ekipa, koja se pojavila niotkuda, može da unajmi dovoljan broj najboljih vozača da radi za nju, plasiraće se u najboljih 15 po sistemu procene sportske vrednosti, pa će time biti pozvana na sve najbolje trke.

Vozači nose najveću težinu klasifikacije. Niti gram dostignuća ekipe se ne pripisuje ljudima kojih je više od 80 i koji rade kao direktori, mehaničari, treneri, kiropraktičari itd. Iz tog razloga smo videli ekipu koja tek treba da odveze svoj prvi dan u trci i da isplati svoju prvu platu kako se klasifikovala kao najbolja ekipa na svetu. Jednostavno rečeno, ako imate dosta novca, možete da upadnete na sam vrh biciklizma, a da pritom niste odvezli niti jedan dan na nekoj trci.

Sada, dok ovaj otvoreni sistem izgleda kao nešto što će privući više sponzorskih dolara, a ne manje, razmislite o perspektivi svih sadašnjih i budućih sponzora u biciklizmu. Sadašnji sponzori nemaju nikakve garancije da ekipi koju sponzorišu spisak vozača neće biti poharan, da joj neće biti otet položaj, da neće biti oterani na začelje od strane nekog ko se pojavi sa većim budžetom. Suprotno tome, potencijalni novi sponzori će imati mnogo pitanja koja će ostati bez odgovora dok god se ne obavežu i dok ne bude previše kasno za promenu pravca. Da li ulažem u ekipu koja će učestvovati u najboljim trkama tokom trajanja mog ugovora?

Možda, ili kako je „Geox“ saznao, možda i ne.

GEOX paradoks II-deo: LINK> Moguće rešenje

(bicisvet.com/izvor:cyclingnews.com/prevod:Pavle Stošić)