Armstrong - vožnja kroz oluju (II-deo)

Svaki svedok – i Armstrong – će saznati šta će se dogoditi sa, nekada najbržom ženom na svetu, Merion Džouns (Marion Jones - američka atletičarka kojoj su naknadno oduzete pet olimpijskih medalja i dve medalje svetskog prvaka, koje je osvojila 2000. i 2001. godine, nakon što je u oktobru 2007. priznala korišćenje steroida.  Prim. prev.), kada nije priznala ono što je Novicki već saznao o njenom korišćenju droge početkom decenije. Za one koji nisu saznali, Džounsova je optužena za davanje lažnog iskaza, osuđena na šest meseci i odslužila tu kaznu u zatvoru do poslednjeg dana.

Dobra naznaka toga kako je istraga Novickog već promenila poglede u Sjedinjenim Državama dolazi putem brilijantnog i na momente neverovatno rizičnog članka koji je napisao Endru Korselo (Andrew Corsello) za magazin „GQ“ u avgustu. Korselova premisa je bila nešto što je verovatno mnogima bilo na umu: za sopstveno dobro, možda i za dobro svih nas, a svakako za dobro bajke, iskreno bi bilo bolje da Armstrong nastavi da prodaje iste laži i poluistine ili, ako mora, i Jevanđelje na kojem je zasnovana moderna legenda.

„Lans Armstrong sada ima moralnu obavezu da...nastavi da poriče.“, napisao je Korselo. „Cvetovi koji su izrasli iz dimećeg, plodnog izmeta njegovih (navodnih) neistina postali su previše lepi da bi bili odrezani. Njegova „Livestrong“ fondacija je već skupila nekih 350 miliona dolara za istraživanje raka i verovatno će vremenom sakupiti mnogo više. I tako će Armstrongov lični sukob i gnušanje, ako uopšte postoje, morati da ostanu u senci tih cvetova. „Livestrong“ (živi snažno Prim.prev.). „Liestrong“ (laži snažno Prim.prev.).“

On nastavlja: „Čak i da „Livestrong“ nije deo slike, priča o Lansu Armstrongu, sama za sebe, bi mogla opravdati „Veliku i dugopostojeću laž koju ja mislim da Armstrong govori“ (Big and Long-standing Lie I Believe Armstrong Is Telling – BALLIBAIT). To nije samo najveća priča o povratku u istoriji sporta. To što sadrži patnju i srčanost i neverovatnost i internacionalnost i iskupljenje i najviše od svega čistotu, izdiže je na nivo ideala i alegorije. Ona je estetski savršena.“

Ma koliko da je olako i proizvoljno napisana, teško je zamisliti da bi neki američki mejnstrim časopis objavio ovakvu priču u bilo kom trenutku tokom Armstrongove dinastije na „Tour-u“. Pa ipak, dok je „New Yorker“ odbacio rastući broj okrivljujućih dokaza u dva kratka paragrafa u svom hvalospevnom članku iz 2002., Armstrong je već bio pozitivan na kortikoid na „Tour de France-u“ 1999. godine. Takođe je naredne godine bio predmet policijske istrage kada je bio primoran da otkrije svoje veze sa Mikele Ferarijem tokom 2001. godine. Kako su se samo vremena promenila. Nigde nije bilo reči „navodno“ kada je jedan drugi visoko poštovan američki časopis, „Men’s Journal“, u septembru 2010. tvrdio da je Armstrong bio pozitivan sedam puta tokom svoje karijere, i to u šest uzoraka urina, koje su 1999. pronašli „L’Equipe“ i AFLD (Francuska agencija za borbu protiv dopinga), a koji su sadržali EPO, plus jedno osporavano otkriće kortikoida. Ili osam put ako računate tvrdnju Flojda Lendisa (Floyd Landis) da je Međunarodna biciklistička unija zataškala još jedan test u kom je bio pozitivan na EPO u zamenu za donaciju od 100.000$ 2001. godine. Nije bilo reči „navodno“, ali ni tužbe. Pa šta se zbilo? Šta se ustvari dogodilo? Da li je, uprkos, a i pre uključivanja Džefa Novickog, Armstrong nesvesno pripremio sopstvenu propast? 2004. godine, njegov menadžer Bil Stejplton (Bill Stapleton) je procenio, da je pet godina ranije samo jedan od deset Amerikanaca čuo za Armstronga, da bi u to vreme brojka narasla na devet od deset. Od tih devet, mnogi su verovatno saznali nešto o optužbama koje su tog leta izneli Volš i njegov francuski kolega Pjer Balester (Pierre Ballester) (koji nekim čudom nije uvršten među najgore trolove) u „LA Confidentiel-u“. Od tog broja, makar neki su razmišljali o intelektualnom izazovu na koji je, ranije ove godine, ukazao advokat koji je bio uključen u slučaj: „Izjavu da se tip koji pobeđuje na svim tim „Tour-ovima“ ne dopinguje, kada svi ostali to rade, niko ne može saslušati sa ozbiljnim izrazom lica.“.

Iako ta izjava deluje malo pojednostavljeno, američka javnost ima dovoljno informacija na raspolaganju da sebi postavi drugo pitanje: U šta se više, ili manje, sada može verovati – u Armstrongovo Jevanđelje ili u medijsku bajku? Januar je 2009. godine i Lans Armstrong sedi u fotelji svog luksuznog hotelskog apartmana na Tenerifama, odmahujući glavom pred novinarom, ili možda na pitanje koje je urednik „Procycling-a“ Piter Cosins (Peter Cossins) imao smelosti da postavi. Armstrong se možda toga ne seća, ali njihov poslednji razgovor, u kom raspoloženju, se održao na uskršnju nedelju 2004. To je bila mnogo više prijateljska diskusija...do sada.

Armstrong nije oduševljen što mora da odgovori na pitanja koja su postavili čitaoci na vebsajtu časopisa. Naročito na ona o dopingu.

„(Forumi su) otrovna, pesimistična mesta, a ja ne funkcionišem na taj način.“, odbrusio je on. „Možete pitati bilo kog od mojih bliskih prijatelja – ako se oko mene nalazi negativna osoba, bilo u miksu, bilo u sobi, ja odlazim. Nemam vremena za to, ja nastavljam dalje...Putovali ste dugo da bi stigli ovde i ne želim da vas „otkačim“, ali ako su to vaši čitaoci, ja ne želim da razgovaram sa njima. Ako su to vaši čitaoci, nazovite me neki drugi put pa ćemo razgovarati o politici, ali nećemo razgovarati o tim jebenim majmunima. I ja se ne ljutim – možda se osećam povređen, nisam robot, ali se ne ljutim.“

Pet meseci ranije, kada je objavio svoju želju da se vrati profesionalnom biciklizmu, Armstrong je takođe dao neobično obećanje. Svakako je njegov zavet uključivao ponovnu izgradnju porušenih mostova između njega i medija, s’ obzirom na to da je pristao da razgovara sa „Procycling-om“. „Bio sam ratoboran. Bio sam nedostupan, arogantan,“ priznao je „Vanity Fair-u“, „i bio sam takav prema mnogima. Ko god da je napisao negativan članak: Završili smo. Nikad više nisam razgovarao sa njima. Ovaj put neću to uraditi. Svi su pozvani. Čak i najljući protivnici koje sam ikada imao u novinarskoj sali: Zatražite reč. Ako imate pitanje, postavite ga...Shvatiće da se ne šalim.“

Novi, pristupačniji Armstrong je potrajao par meseci – znatno duže od njegovog programa nezavisnih doping testova sa Donom Ketlinom (Don Catlin) – ali dok je pričao, mnogi su primetili jednu stvar u vezi sa njim koju ni Džef Novicki niti bilo ko drugi ne može da promeni: ovo je jedan impresivan tip. Ne u sportskom ili moralnom smislu, već kao spomenik sazdan od harizme. Njegova konferencija za štampu na „Tour-u“ 2009. godine naterala je i te „najljuće protivnike“ da potvrdno klimaju glavama i nevoljno mu se dive.

Takav intenzitet, takvo prisustvo, takva ličnost je naravno učinila Jevanđelje mnogo uverljivijim – da ne pominjemo da je njegov glavni junak najbolji biciklista svoje generacije, drogiran ili čist. „Lans me je pogledao pravo u oči i rekao mi da se nikada nije dopingovao.“, rekao mi je jednom novinar poznat po svom istraživačkom novinarstvu. Za njih, kao i milione drugih, to je bilo dovoljno....

NASTAVAK : TEĆI DEO

PRVI DEO PROČITAJTE OVDE

Pogledajte VIDEO na Srpskom: Armstrong poverljivo

SVE TEKSTOVE O ARMSTRONGU POGLEDAJTE OVDE

(bicisvet.com/napisao:Daniel Frib/preveo:Pavle Stošić)