Dugo i sporo povlačenje Jana Ulriha - (I deo)

Pobeda na „Tour-u“ 1997. prethodila je epskim bitkama sa Lansom Armstrongom sve dok optužbe o dopingu nisu nanele štetu njegovoj reputaciji. Pa gde je Jan Ulrih sada?

Glumac Jan Ulrih se meškolji u svojoj stolici, gleda levo i desno tražeći neki tračak inspiracije, onda konačno gura pepeljaru sa stola ispred sebe u pravcu voditelja Reinholda Bekmana sa pomalo poremećenim osmehom. „Da, prestao sam da se dopingujem...ovaj, mislim, nikada se nisam dopingovao.“, izlanuo se. „Vidite, mislim, to je kao pušenje, možete da odlučite da ne pušite, iako nikada niste zapalili cigaretu.“

„Dao sam svoju DNK...i uvek sam se trkao samo sa svojom DNK, uključujući i „Tour de France“, i nikada bez nje.“, rećiće za minut. A onda, kada mu Bekman pokaže kesu krvi za transplantaciju zaplenjenu iz laboratorije Eufemijana Fuentesa u Madridu, on dodaje: „Pa, ako ljudi kažu da je sopstvena krv doping, žao mi je, ali ne možete živeti bez svoje krvi. Na primer, upravo sam posekao prst i moja sopstvena krv je iscurila...“.

Ono što nemačka publika gledala, a vi upravo pročitali, ustvari nije Ulrih već imitator Matijas Rihling (Matthias Richling), iako bi mnogi rekli da parodija nije ništa manje napeta od pravog razgovora koji imitira. „Bilo je jednostavno tužno.“, kaže urednik nemačkog izdanja „Procycling-a“ Markus Degen (Marcus Degen) za propast „Der Kasier-a“ tokom čet-šoua u februaru 2007. „Znojio se i jedva da je mogao da progovori rečenicu. Svi su bili veoma okrutni posle toga i govorili da je glup. I naravno on je porekao sve u vezi sa dopingom. Da je samo tada ili kasnije priznao, mislim da bi svi u Nemčkoj rekli ’jadan klinac’.“

Nasuprot toga, dok se Amerika okreće protiv Lansa Armstronga (Lance Armstrong), onaj koji je umesto njega trpeo kaznu je pali „ljubimac nemačke nacije“ koji je, po rečima avgustovskog „Frankfurter Allgemeine Zeitung-a“, postao „tragična figura i bolestan čovek“. Nedelju dana nakon što je Ulrih na svom zvaničnom vebsajtu objavio da se povlači iz javnog života i da će se podvrgnuti terapiji zbog sindroma „izgaranja“, „Frankfurter Allgemeine“ je sa radošću odbacio tako uopštenu izjavu i spekulisao da je Ulrihov pravi problem alkohol. Po pisanju ovih novina, njegova bivša žena Gabi (Gaby) – ironično ćerka vinara – je Ulrihu postavila ultimatum još 2002. godine: „Ili ja ili flaša.“. Njihov razvod tri godine kasnije je navodno pokazao koji je izbor Ulrih napravio.

Nakon što se ponovo oženio u septembru 2006., i to Sarom Štajnhauzer (Sara Steinhauser) sestrom nekadašnjeg kolege iz ekipe i svog najboljeg prijatelja Tobijasa, Ulrihovo učešće u Operaciji Puerto tog leta donelo je ne samo njegovo povlačenje, već i dug i neslavan pad u zaborav. Kako je većim delom svoje karijere, Ulrih tako i sada živi blizu Šercingena u Švajcarskoj, okružen vrhovima Alpa i malom družinom bliskih prijatelja. Štajnhauzer, Andreas Kloden (Andreas Klöden) i Danilo Hondo (Danilo Hondo) se nalaze u tom zatvorenom krugu. Od šest-sedam bivših kolega iz ekipe i prijatelja koje smo kontaktirali u vezi sa ovim člankom, jedino je Aleksandar Vinokurov tvrdio da se i dalje održava kontakt sa Ulrihom. Na dan kada smo razgovarali sa Vinokurovim, slučajno se desilo da nam je Kazahstanac rekao kako je upravo poslao Ulrihu rođendansku čestitku putem tekstualne poruke. Ulrih mu još nije odgovorio.

Pre nekoliko godina, Ulrihov nekadašnji zemljak iz Istočne Nemačke, odnosno „Osi“ Jens Voit (Jens Voigt) mu je takođe poslao sličnu rođendansku čestitku. Na ovu je stigao odgovor, ali je došao od Sare.

„Nakon onoga što si rekao na TV-u, kako se usuđuješ? Nikada više nam se nemoj obraćati!“, napisala je, ili nešto slično tome. Voitova „izdaja“ sastojala se od par uopštenih i neupotrebljivih izjava o dopingu u jednom televizijskom dokumentarcu. Ulrihovi su ostali verni svojoj reči: Voitu se otada nisu javljali.

„Danas razgovaramo poslednji put!“, Ulrih je rekao krajem avgusta za tabloid „Bild“, u intervjuu koji je organizovan kako bi najavio rođenje njegovog drugog deteta, i kako bi preduhitrio dalje blaćenje. „Mi više ne živimo pod okom javnosti.“ dodao je Ulrih.

Jednom nazvan „kraljem Nemačke“ od strane „Frankfurter Allgemeine-a“, dok je govorio za „Bild“ Ulrih je više zvučao kao nešto drugo - kao kralj uzaludnih želja.

„Ljudi u Nemačkoj stalno govore kako bi trebalo da prizna da se dopingovao, ali ja iskreno mislim da Jana boli dupe šta oni misle da bi trebalo da uradi.“, kaže Marsel Vust (Marcel Wüst), Ulrihov kolega u zlosretnom dresu „Coast-a“ 2003. godine, a sada stručnjak za biciklizam u nemačkoj medijskoj kući „ARD“. „Pretpostavljam da Jan misli: „ Radio sam do iznemoglosti kada sam bio profesionalac, sada me samo ostavite na miru.“. Njega ne brine šta drugi misle. Priča o sindromu izgaranja je možda način da ljudima kaže da se drže podalje i da ga ostave na miru.“

Vust kaže da je Ulrih bio „zet kakvog je svaka Nemica želela“ nakon pobede na „Tour-u“ 1997. godine, ali je sada od „super-heroja postao nula“. Bivši sprinter „Festine“ vidi sličnosti sa sopstvenom nesrećom koja mu je promenila život nakon pada na kriterijumu, posle „Tour-a“ 2000. godine. „Bio sam na vrhu sveta, pobedio sam na jednoj etapi „Tour-a“ i nosio zelenu majicu, a onda šest nedelja kasnije moj život je bio završen. Možda je isto bilo sa Janom...Ali morate gledati unapred.“

Kao što je slučaj sa skoro svima koji su se susreli sa Ulrihom kao vozačem, i sa Vustovim sećanjima na nekadašnjeg kolegu iz ekipe se mešaju osećanja privrženosti i sreće.

„O čoveče, taj tip je stvarno mogao da pojede puno pice.“, zasmejao se. „Mislim, umeo je da stavi teglu „Nutele“ u mikrotalasnu, izvadi je tri minuta kasnije, ubaci slamčicu u nju, a onda je celu popije. Ali to je bio Jan. Uživao je u životu, a onda naporno trenirao. Logično objašnjenje je da je bio siromašan klinac iz siromašnog grada u Istočnoj Nemačkoj koji je postao najmlađi U23 svetski šampion 1994. godine, a onda i osvajač „Tour-a“ 1997. i da je on bio previše mlad za sve to. Ali to je možda pojednostavljivanje stvari...“

NASTAVAK >LINK

(BiciSvet.com/izvor:cyclingnews.com/prevod: Pavle Stošić)