Dugo i sporo povlačenje Jana Ulriha (III deo)
Možda je Marsel Vust u pravu da ga „boli dupe“ da li ga ljudi smatraju varalicom, iako dokazi govore suprotno. Zašto se na primer, ako ga nije briga, Ulrih upustio u dugu i ponižavajuću seriju tužbi u kojima se okomio na nemačkog anti-doping stručnjaka Vernera Frankea (Werner Franke)?
Otkrilo ga je to što su se njegovi problemi ovog leta pojavili kratko nakon što je sudija odbacio njegove tvrdnje da je Franke naneo štetu njegovom ugledu na jednom regionalnom nemačkom televizijskom kanalu 2006. godine. U argumentima koje je izneo Ulrihov advokat sada je postojala mala količina očaja: Franke je optužio Ulriha za doping, iako krv koja je korištena za Ulrihove navodne transfuzije nije sadržala nijednu od doping supstanci.
Sudija Buske (Buske) je prevrnuo očima, isto kao što je nemački federalni „Bundeskriminalamt“ (nemačka federalna policija prim.prev.) naložio Ulrihu da plati kaznu od 250,000 eura 2006. godine zato što je posetio Fuentesa 24 puta između 2003. i 2006., a za čije je usluge ukupno platio 85,000 eura. Još u julu je čak i čovek koji je organizovao ta putovanja, Ulrihov nekadašnji odani sportski direktor, Rudi Pevenidž (Rudy Pevenage) popustio: „Nema smisla dalje lagati. Ja sam organizovao Janova putovanja u Španiju.“. Pa ipak Ulrih i dalje odbija da prizna ono što su izgleda svi ostali saznali i prihvatili.
Takva tvrdoglavost nije samo začuđujuća, nego i vodi ka samouništenju. Najverovatnije Ulrih ne može da podnese prezir nemačke javnosti što ga čini više ogorčenim i manje realističnim nego što to inače jeste. „Janov najveći zločin je što je rođen u Nemačkoj.“, kaže Brajan Holm. „Hoću da kažem da mislim da ljudi u Španiji ne tretiraju Kontadora (Contador) ovako, ili Induraina (Indurain). Ne znam tačno šta je Jan radio, ali sumnjam da se razlikovalo od onoga što su ostali radili.“
„On nije ukrao svoju pobedu na „Tour-u“, slaže se Marsel Vust.
Čak je i najglasniji zagovornik anti-dopinga, Greg LeMond (Greg LeMond), izgleda bio spreman da oprosti Ulrihove navodne grehove kada se za ovaj časopis prošle godine osvrnuo na njegov „masterwerk“ (majstorski urađen posao prim.prev.) iz 1997. godine.
„Kada sam video šta je radio u Andori, teško mi je da priznam da sam mislio da niko nije čist, ali ja sam samo pretpostavio da su svi radili istu stvar, to je prvi put da je genetika izašla na videlo. Pokušao sam da razdvojim dobro i loše i da sagledam realnost.“, rekao je LeMond. „Ti momci su bili u teškoj situaciji jer upravni organi nisu činili ništa oko onoga što se dešavalo u profesionalnom biciklizmu.“
Ako, kako Markus Degen iz „Procycling Germany-a“ tvrdi, „duboko u srcu većina ljudi i dalje saoseća sa Janom“, da nije on možda pomešao blago negodovanje i zbunjenost javnosti sa nečim mnogo zlobnijim? Jednostavnije rečeno, da li je postao paranoičan? U avgustu, požalio se „Bild-u“ kako „ljudi izmišljaju najluđe glasine“. Nakon toga je zamolio da ga „ostave na miru“.
U jednom ranijem intervjuu on se već žalio kako „u Švajcarskoj narod podržava svakoga ko je mnogo učinio za svoju zemlju, što nije slučaj sa Nemačkom“.
Druga, jednako verovatna teorija je da je Ulrih mnogo osetljiviji nego što smo svi mislili. Možda je bio „miran i opušten – možda i previše opušten“ kako je rekao Brajan Holm, ali zar nije jednoglasno odobravanje njegovih kolega, takođe simptom slabosti i potrebe da udovoljava drugima, u potpunoj suprotnosti sa zastrašujućom snagom koju prikazuje dok okreće pedale?
Sećanja Ulrihovog bivšeg timskog kolege iz „Deutche Telekom-a“ Rolfa Aldaga (Rolf Aldag) na „Tour“ 1997. godine, potvrđuju utisak da se radi o čoveku kojeg povremeno progone unutrašnji demoni. „Postao je jako, jako nervozan nakon pobede u Andori.“, rekao je Aldag prošle godine.
U korenu njegovih problema i ovog leta je očigledno postojala određena vrsta i doza ličnih muka. Ali kojih? Stiv Piters (Steve Peters) iz „Team Sky-a“, jedini plaćeni psihijatar u „ProTeam-u“, kaže da se termin „sindroma izgaranja“ često i pogrešno koristi i pogrešno razume.
„Ono što klinički lekari i ono što javnost definiše kao „izgaranje“ su često dve različite stvari.“, objašnjava Piters. „Pravo izgaranje u kliničkom smlislu nastaje kao rezultat dugog i preteranog izlaganja mentalnom i emotivnom stresu. Osoba se oseća preplavljeno i postaje sve manje efikasna u svom poslu. Tada počinje da ga izbegava. Lekari koji rade sa „izgaranjem“ odbijaju drugačija tumačenja. Ljudi iz sporta postanu ogorčeni i govore stvari kao „to će mi uništiti život“.“
„Nekada ipak, ono što ljudi nazivaju „izgaranjem“ to uopšte nije.“, dodao je on. „Ako neko kaže da je „izgoreo“ zato što trpi preveliki stres, onda on uopšte ne pati od pravog, kliničkog izgaranja. Osoba ustvari trpi previše nadražaja, dok kod izgaranja osoba ne oseća ništa. Drugi ljudi koji govore o izgaranju se možda samo osećaju besciljno. To se veoma često događa sa ljudima kada odu u penziju. Osećaju se beskorisno, a samopouzdanje opada kao rezultat.“
Nedostatak cilja? Previše ugađanja samom sebi? Sram, anksioznost ili paranoja? Malobrojni znaju da je mnogim ljudima u Nemačkoj i u biciklizmu stalo, i to možda ne iz pogrešnih poriva kako Ulrih sumnja.
„U ovome takođe postoji ljudska strana.“, rekao je Greg LeMond prošle godine. „Ljudi su ga nazivali debelom svinjom, lenštinom, kritikovali ga, i mogu samo da zamislim kako se osećao. Ne mogu da tvrdim, ali možda je počeo da puca 2002. godine kada je bio pozitivan na ekstazi. Iako je bio drugi u najvećoj biciklističkoj trci na svetu, to izgleda nikome nije bilo dovoljno dobro.“
Siromašni klinac iz Istočne Nemačke nema više ništa da dokazuje i savezna istraga u Sjedinjenim Državama može samo da sa zakašnjenjem stavi njegovu karijeru u kontekst. Da bismo videli da li će se Ulrih konačno pomiriti sa sobom i svojom domovinom, potrebno je još samo malo vremena.
I-deo>LINK
II-deo> LINK
(BiciSvet.com/cyclingnews.com/Pavle Stošić)
