Jens Voigt odgovara na pitanja publike
Jedan od najomiljenijih vozača današnjice, Jens Voigt odrovara na pitanja fanova. Po drugu godinu za redom Jensova ekipa, omogućava fanovima da stupe u kontakt i postave pitanje njihovom najstarijem vozaču. Uvek spreman za razgovor i kontakt sa publikom "Big Jens" odgovara na pitanja publike širom sveta
-Ako bi mogao da voziš sa bilo kojim vozačem u bilo kom periodu, ko bi to bio?
Pretpostavljam da bih izabrao Šon Kelija. Ili, ako bih mogao da izaberem dva vozača, drugi bi bio moj tast. On je dvaput učestvovao na Tour de France-u u vreme Rik van Stinbergena i Žak Anketila. Moglo bi biti lepo…
-Šta te čini tako snažnim čovekom?
Prilično rano sam shvatio da nisam mega talentovan vozač. Moja prednost je veliki “motor” I volja za teškim radom.
-Koji je bio najlegendarniji beg u tvojoj karijeri do sad?
Postoje samo dva ili tri takva (osmeh)..Ne, na svu sreću još nekoliko. Rekao bih da je to bilo na Paris-Bourges 2003.god. U to vreme nisam bio pod ugovorom pa nisam imao velika nadanja i veliku motivaciju. Trka je bila u četvrtak i sećam se da smo,u ponedeljak, ostali na žurci veoma kasno, u Tuluzu. U sredu smo imali trening, posle 5 minuta sam zastao kod kafića i rekao momcima da ću ih tu sačekati. Narednog dana, u trci, pao sam bar tri puta. Ali sam se sabrao, skočio, otišao u beg i pobedio trku. To je bilo priločno kul.
-Kao mlad vozač, kako si video sebe kao profesionalca?Da li si mislio da ćeš stići dotle?
Nisam imao pojma koliko sam bio dobar. Zato sam želeo da postanem profesionalac: da vidim koliko daleko mogu da odem. Probao sam sve, da vidim u čemu sam najbolji: u planinama, sprintu, begovima itd. Kada sam shvatio da sam svestran, pokušao sam da povećam efikasnost u tome.
-Da li svoja velika očekivanja prenosiš na decu ili si mekušac?
Ja sam mega mekušac sa svojom decom. Uopšte me ne slušaju. U hijerarhiji porodice, ja sam jedino iznad psa. Znam, moj posao je težak. Po ceo dan šetam okolo sa mačem, štitom i oklopom, spreman da se borim bez obzira na prepreke. To je profesionalni biciklizam. Kada sam kod kuće, želim sve to da odbacim i da se posvetim porodici. Ne želim borbu u kući, želim harmoniju.
-Koji su ti planovi kada odeš u penziju? Da li ćeš ostati u sportu ili ćeš se baviti nečim drugim?
Moj san je da otvorim kafe knjižaru, ali ne verujem da ću moći tako da prehranim porodicu, pa je logično da ostanem u biciklizmu. Budimo iskreni, ja ne planiram da budem naučnik. Mogu da postanem sportski direktor, ili da pomognem oko sponzorisanja tima. Ko zna. Mnogo je mogućnosti.
-Koje ti je omiljeno pivo?
Imam dva: Koronu i nemačko pivo koje se zove ‘Wernersgrüner Pils’.”
-Kada bi mogao da uzmes jednu veštinu od bilo kod vozača, koja bi to bila i čija?
To je lako, Tor Hušovdov spust. On neverovatno ide nizbrdo. Ali ga ja i dalje mogu pobediti u brdima.
-Šta znači "Shut up legs" na Nemačkom?
To znači: Radite kako vam kažem…
-Znam da imaš zaista veliku porodicu. Kako balansiraš vremenom između žene, dece i trka svih ovih godina?
Ja sam siguran, uprkos činjenici da sam 180 dana u godini na putu,da na kraju godine provedem podjednako vremena sa svojom decom kao i svaki drugi zaposlen tata, jer sam van sezone tri meseca kući.
-Jens, obično se žrtvuješ za svoje suvozače. Na koju ličnu pobedu si najponosniji?
To je verovatno pobeda na brdskom cilju u trci kroz Nemacku 2006. Vozio sam u žutoj majici u mojoj zemlji, ali sam pao na 3 km do kraja. Taman kada sam počeo da gubim svaku nadu, na jedan kilometer sam se vratio u grupu, probio se napred i pobedio u sprintu. Jedan nemacki komentator je rekao: Poslednji put kada sam video da je neko ovako preokrenuo trku je bilo u Ben- Huru.
-Šta bi rekao budućim biciklistima, kaji je put da se postane PRO I koja su tvoja iskustva sa tog puta?
Rekao bih im da ne postoje prečice. Sve je u posvećenosti, disciplini, teškom radu ali tako će ujedno steći i drugarstva, prijateljstva, i nepobediv osećaj dostizanja nečeg zajednickog u timu.
-Zdravo Jens. Da li su te Endi, Frenk, Jakob, Ken i ostali Leopardovi momci nagovarali da otvoriš lični nalog na Tviteru ?
Oni to rade sve vreme. Ali ja znam sebe, ako počnem posećivaću ga 20.000 puta dnevno.
-Gospodine Voigt, šta mislite o sivoj majici( za najbolje plasiranog vozača preko 35 godina). Da li biste voleli da vidite zvaničnu sivu majicu u velikim trkama?
Bila bi to lepa ideja, jer ako se za dostignuće vozača ispod 25 godina dobija bela majica onda bi bilo fer da i vozači preko 35 dobiju majicu.
-Koja te muzička numera najviše podiže?
Prva stvar koja mi pada napamet je "Shut up legs" sa pesmom I’m the Goddamn Devil.
-Kako se mentalno oporavljaš posle velikog pada? Kako to ostavljaš iza sebe i nastavljaš neustrašivu vožnju?
Prilično sam staromodan što se toga tiče: jednostavno potiskujem negativna iskustva u najmračniji kutak svesti i zakopam ih tamo.
- Koji je mekši, američki ili evropski asfalt?
S obzirom da sam padao na oba, mogu vam raći da nisam osetio razliku
-Šta ti prolazi kroz glavu dok si satima napred na tempu?
To zavisi od rapoloženja. Nekad pomislite:”Zašto bas ja” A tokom dobrih dana pomislite”Ostaviću sve iza sebe da pate kao da su u paklu.”
-Prosle godine si rekao da želiš da smanjiš količinu kafe. Da li si uspeo u tome?
Nisam uspeo.
(BiciSvet.com/izvor:leopardtrek.lu/Dragana Petrović)
