Poslednji Španski Kralj – Miguel Indurain 2.deo

>Prvi deo<
Šestog julskog dana 1996. godine, etapa broj 7. na Turu išla je u Alpe. Prema prethodnim scenarijima Indurain je dolazio u grupi sa najboljima, a onda narednog dana na hronometru preuzeo žutu majicu, i to bi otprilike bilo to – postao bi prvi čovek u istoriji trke koji je trijumfovao 6 puta. Ipak na 3km do vrha „Les Arcs“ Luk Leblan skočio je iz grupe loveći jedinog begunca Lorana Dufoa. Za treptaj oka nešto neverovatno se dogodilo! Miguel nepobedivi iznenada je bio na začelju grupe i otpadao je od vodećih.

Bjarne Ris, Toni Rominger i ostali na prvi pogled nisu mogli da veruju šta se dešava. Tihi ubica, Miguel Indurain počeo je da liči na običnog momka od 80kg koji se penje u Alpima. Za 3km Indurain je izgubio više od 3 minuta i nakon 115 dana njegova dominacija na Turu bila je završena. Deset dana kasnije na njegov 28-mi rođendan doživeo je još jedan poraz. Na najtežoj etapi u Pirinejima, koja je namerno trasirana kroz njegov rodni grad, indurain je izgubio više od 8 minuta, od strane vozača koje je nekada sa lakoćom ostavljao iza sebe. Ris pobeđuje Tur dok Indurain skrhkanog morala u Pariz stiže kao 11-ti.

Indurain je dosledno podneo poraz i udostojio organizatore stigavši do Pariza ne pridajući tome skoro nikakvu medijsku pažnju. Poneo se dostojanstveno i odao priznanje onima koji su ga pobedili, ne reagujući na kritike i ostale komentare. Bilo je čak i glasina da razmišlja o povlačenju, da je njegov odnos sa šefom H.M.Ečevariom ugrožen i da neće učestvovati na Vuelti, ali ništa od ovog nije bilo potvrđeno. Njegov start u Španiji 7. Septembra mogao je da znači samo jedno – voziće Vueltu da se ponovo dokaže. Voziće za pobedu.

Trećeg avgusta 1996. Miguel je pokazao da je opet onaj prvavi pobedivši hronometar na Olimpijadi u Atlanti, koja je po prvi put otvorena za profesionalce. Indurain se vratio. Napetost u Španiji početkom Vuelte je proključala, pogotovo posle treće etape kada je Rominger propustio veliki beg favorita i bio izbačen iz borbe za pobedu u generalnom. Sledeće iznenađenje bilo je kada je Indurain, po jakom vetru, izgubio pola minuta na svojoj disciplini. Taj hronometar je bio sa puno krivina i nije odgovarao njegovom velikom motoru i ogromnoj snazi. Lider trke Alex Cule je i na narednim etapama pravio prednost u odnosu na induraina, uzevši mu još 1 minut na usponu Alto del Naranco. Indurain je imao upalu grla i poljuljan moral iz Francuske, a Španija nije pridavala značaj dosadašnjim okršajima verujući u Indurainov povratak u borbu za pobedu na poslednjem hronometru u Segoviji.

Trećeg petka u septembru vozači 51-ve Vuelte, pod fantastičnim azurnim nebom, krenuli su na put poznatog uspona Lagos de Covadonga. Publika pokraj druma bila je u većem broju nego inače, dok se ostala populacija Španije skupila pred malim ekranima. Kolektivno su se molili biciklističkim bogovima da povrate snagu njihovom šampionu Indurainu da se još jednom uzdigne. Ipak biciklizam je surov, bezbožni, hladnokrvni sport.

Dvadesetog septembra Miguel Indurain, najveći grand tur vozač ikada, u grupi običnih biciklista krenuo je na uspon Fito. Tada najveći Španski sportista, polako je počeo da propada kroz grupu. Dok je gubio kontakt sa vozačima iz vrha generalnog plasmana čitav Banesto tim je već bio oko njega. Indurain im je mirno svojom desnom rukom mahnuo i pokazao da produže napred bez njega. Više mu nisu bili potrebni kao u prethodnih 5 godina vladavine u Francuskoj.

Sada sam, stisnuo je kočnice, sišao mirno sa svog Pinarela nekih 26km pre jezera Kovadonge. Sa svojih 28 godina, Miguel Angel Indurain Larraya, jedan od najvećih biciklista ikada tiho je ušao u hotel poslednji put noseći broj _1 na svom dresu. Bio je to kraj.
__________________________________________________________________________________

ONCE, moćan konkurentski tim, nakon Vuelte ponudio je Indurainu ogromnu svotu novca za narednu sezonu. Ipak Miguel Indurain je prvog dana 1997. sazvao konferenciju za štampu na kojoj je objavio svoje momentalno povlačenje. Pročitao je kratku izjvavu, a onda ustao i otišao. U izjavi je rekao da je nakon neuspešnog pokušaja pobede po 6-ti put na Turu razmišljao o povlačenju posle Olimpijade, ali da je popustio nakon pritiska svog šefa i pristao da vozi Vueltu. Indurain kasnije punih 10 godina nije razgovarao sa Ečevariom.

Indurainovo nasleđe je veoma teško okarakterisati. Dominirao je u sportu u vreme erupcije EPO-a, što znamo tek sada. Ipak njegove fantastične vožnje su ostavile veliki trag u biciklizmu i svetu uopšte. U čitavoj svojoj karijeri Indurain nije stvorio niti jednog neprijatelja u bilo kojoj sferi života i sporta. Živi povučeno u svojoj Pamploni vozeći bicikl za svoju dušu.

(BiciSvet.com/procycling/Đorđe Pejković)