Euskaltel-Euskadi tim je potvrdio informaciju koja se pojavila u španskoj štampi da je Ferarijeva zvezda formule 1, Fernando Alonso, postigao sporazum o preuzimanju tima. U saopštenju za medije, baskijska ekipa je saopšila da pregovori traju već neko vreme i da bi trebalo danas da se zaključe (ponedeljak).

Prema El Periodico, Alonso je sa svojim sponzorima kupio WorldTour licencu za 6 miliona evra i planira da izgradi tim oko Samuela Sančeza. Olimpijski šampion iz Pekinga je jedan od 14 vozača na listi od 28 vozača koji  imaju ugovor za sledeću sezonu. U ovom slučaju Sančez ima ugovor sa timom do 2015.godine.

Baza novog Euskaltel tim će biti u Asturiji odakle je i sam Alonso. Opet će se fokusirati na lokalne vozače a među velikim imenima Euskaltela će se naći i Samuel Sančez, Mikel Nieve kao i braća Izagire.

Euskaltel je najavio da neće biti u mogućnosti da doprinese timu u sezoni 2014, iako je baskijska telekomunikaciona kompanija planirala sponzorstvo. Baskijski tim se oslanja na Euskaltelov fond kao i na sredstva pokrajinske vlade i drugih institucija. Zbog ekonomske krize u Španiji, budžeti za sponzorisanje sporta su izbledeli.

Preuzimanje Euskaltelove WorldTour licence navodno košta oko šest miliona evra, što će isplatiti Alonsovi sponzori. Alonso je bio strastveni navijač biciklizma a takođe je i blizak Kontadorov prijatelj.

U svom saopštenju za javnost, Alonso je potvrdio da je u pregovorima sa timom oko kupovine World Tour licence i da će vozači koji imaju ugovore sa vlasnicima tima, Basque Pro Cycling Team, za sezonu 2014 i 2015 biti ispoštovani.

Alonso je veliki ljubitelj sporta a njegova umešanost u biciklizam je daleko od novog. Još 2009.godine je želeo da formira tim sa Albertom Kontadorom ali planovi nisu realizovani jer je Pistolero morao da ostane u Astani i u narednoj sezoni.

„Prošle godine sam bio blizu osnivanja tima sa Kontadorom“, rekao je Alonso u intervjuu za Gazetu 2010.godine.

U drugom intervjuu za The Guardian 2010.godine, Alonso ne isključuje mogućnost formiranja novog tima, govoreći: „To je projekat za mene- neka vrsta sna koji sanjam jer volim biciklizam. Stvaranje vrhunskog tima koji je u poziciji da osvoji Tour de France je lep osećaj“. Sada, međutim, stvari stoje tako da će kupiti tim koji već postoji.

Alonso je trening partner Olimpijskom šampionu iz 2008.godine, Samuelu Sančezu, tokom zime u Asturiji. Pored toga što proizvodi legende biciklizma kao što je bivši brdaš Hose Manuel Fuente, region je imao nekoliko vrhunskih timova uključujući Clas-Cajastur početkom 1990-ih, kao i trku Vuelta a Asturias koja je nedavno upala u teška vremena ali, i pored toga, ostaje važna trka u španskom biciklističkom kalendaru.

(bicisvet.com/cyclingnews.com/Dragana Petrović)

U moje vreme vozili smo na krv i znoj. Danas biciklisti voze na vate (W). Sport se astronomski promenio poslednjih godina i to na bolje.

Kada je tim SKY stigao sa njihovim crnim autobusom i crnim automobilima odmah su bili trn u oku ljudima iz pelotona.

Počeli su odmah da kritikuju izgled dresa, njihov pristup, nauku, čudan trening, Power Point prezentacije... a 90% pelotona radi sada isto to. Ljudi koji su bacali drvlje i kamenje na njih sada ih kopiraju.

Njihov naučni pristup brojevima i vatima je fantastična pomoć prilikom treninga i performansi ali mislim da je potpuno pogrešno posmatrati biciklizam samo kroz vate. I dalje svom sinu (koji vozi za Saxo Tinkoff tim>Nikolas<) kažem: „Vati su super, ali nemoj da zaboraviš da učiš o sebi i poznaješ svoje telo“. Nije sve u tome koliko vati možeš da stiskaš već i da zaboraviš elektoniku, osetiš svoje noge i da se zapitaš: „Da li sam umoran“ ili „Mogu li još“? U suprotnom nikad nećeš znati za šta si sve sposoban.

Kada se Nikola pre nekoliko nedelja takmičio na hronometru posle toga je samo pričao o vatima. Rekao sam mu: „Zaboravi vate, koliko još možeš da pružiš i da stiskaš jače pedale“? Saznanje koliko vati možeš da stiskaš ti zaista pomaže da izbalansiraš svoj trening i da ga fino našteluješ. Nekada smo išli na trening po 7 sati, a sada ti znanje vezano za vate pomaže da isti efekat postigneš i sa treningom od 4 sata. Potrebno je da vozači koriste te brojeve ali istovremeno i da uče o sebi.

Sećam se jedne godine kada je Kris Boardman otpao na Dofineu. Novinar ga je posle etape pitao šta se desilo na šta mu je Kris odgovorio „Falilo mi je 20 W na brdu“. Ne zaboravite da je to bilo pre 20 godina, a ja sam se tada pitao kojim jezikom govori ovaj čovek? On je bio pravi pionir u svemu tome, ali se sećam da sam se i tada pirtao: „Kako li se osećao. Da nije znao da mu fali 20W da li bi uopšte mogao i dotle da dogura“? Brojevi ti pomažu ali je važnije poznavati sebe i svoj organizam.

Na kraju krajeva, biciklizam je borba sa patnjom. Ko može da pati i da se muči više? Biti na nekom višem nivou je pitanje treninga i forme – to je ono gde vati pomaži, ali podjednako je važna i mentalna snaga i taktika.

Pravilo broj 1 je ne pokazati koliko se zaista mučiš!
Postoji čuvena fotografija mene i Pedra Delgada na brdu na Tour-u 1987. Vozili smo jedan pored drugog a ja sam odavno već bio na konopcima, kako bi se to u boksu reklo. Bio sam svestan da ako ostanem iza njega on to može da primeti i da ubrza i da me otrese. Zato sam ostao pored njega znajući da će biti oprezan i da će se možda uplašiti da ja njega ne napadnem. Mučio sam se i patio mnogo više nego ikada u svom životu i više nego što sam možda i mogao, ali to nisam pokazivao. Nikakvi brojevi i vati mi tada ne bi pomogli.

Takođe mislim da je sport mnogo zanimljiviji kada vozači grizu i trude se da idu možda i van granica svojih trenutnih mogućnosti. Volim da vidim dobru taktiku, hrabre napade i nešto neverovatno pre nego li unapred predviđen scenario. Prethodnih godina biciklizam je malo počeo da stagnira, ali prošlogodišnji Điro i Vuelta su pokazali da su tu vozači starog duha koji napadaju jedni druge kadgod mogu. Ono što me raduje je i to da vidim da uvek neki novi vozači napadaju. Bolje doping kontrole su svele sport na podjednako bojište. Svi su na približno istom nivou što motiviše vozače, daje im samopouzdanje da napadaju i voze van svojih očekivanja.

Znam da je nezahvalno porediti različite era i govoriti kako je bilo nekad a kako je sad.
Kada sam vozi Pariz-Nicu težio sam 71kg a onda bih za Tour smršao na 65kg, dok vozači danas ne bi imali ni približno istu formu da su samo 1kg teži. Kada sam kompletirao tripl** imao sam 9% masti dok vozači sada startuju sezonu sa 5%.
Uprkos svom napretku biciklizam se nije promenio uopšte:
Prošle godine na hronometru Pariz-Nice na brdu „Col d'Eze“ (koje je bilo korišćeno između 1969 i 1995) Bredli Vigins je bio bolji od mog vremena za 30 sekundi. Ja sam imao 4kg više od njega, moj bicikl je bio teži 2kg od njegovog, vozio sam klipsere sa kaiševima umesto modernih pedala, i nisam imao nikakav „Power Meter“ kao što je on imao, pa me je pobedio sa samo 30 sekundi!

Moj sin Nikolas je tada imao pravo poređenje moje i njegove ere. Tada je došao i rekao mi: „J**** bio si mnogo dobar zar ne“? To dokazuje da će uvek tvoja vožnja i borbenost biti iznad vati(W), nauke i brojeva. Današnji biciklisti treba da koriste brojeve ali im takođe treba i krvi i znoja.

**tripl – Stiven Rouč (Stephen Roche) je u istoj sezoni - 1987. godine pobedio Điro, Tour i Svetsko prvenstvo!
(BiciSvet.com/procycling/Stephen Roche)

Iako ima samo 26 godina Rigoberto Uran ima zavidno dugu karijeru. Bela majica sa prošlogodišnjeg Đira i srebrni iz Londona 2012, kao i najvredniji radnik u ekipi SKY sada prelazi u Omega Pharama Quickstep tim kako bi bio lider i ostvario još bolje rezultate.

Rigoberto je rođen u malom brdskom gradiću Urrao. Kao i mnoge porodice u Kolumbiji zadesila ga je porodična tragedija. U obračunu uličnih bandi zalutali metak usmrtio je Uranovog oca. Tada je 14-godišnji Rigoberto preuzeo očev posao kako bi izdražavao majku i sestru – prodavao je lutriju na ulicama. To ga nije sprečavalo da ide i u školu i na trening i radi kao prodavac lutrije. Ustajao bi u 6 ujutru išao na trening od 6:30 do 8:30 MTB-om jer nije bilo asfaltnih puteva, potom 6 sati prodavao lutriju, 6 sati išao u školu i ponovo uveče neka 4-5 sati prodavao tikete.

Na pitanje kako je iz Kolumbije dospeo u Evropu Uran odgovara „Odrastao sam previše brzo. Mnogo nevinih ljudi je tada stradalo. Tamo je bio rat a moj otac je poginuo“.

Sa 19 godina Uran je već bio u Evropi vozeći za italijanski Teanx tim od februara do oktobra pun trkački program od polu-klasika u Belgiji do sedmodnevnih trka u Italiji. Sa 22 godine Uran osvaja svoju prvu PRO Tour pobedu na četvrtoj najtežoj trci na svetu – Tour de Swiss – koju je završio 9-ti u generalnom plasmanu.

 „Prvo sam sa ocem počeo da voziim vikend vožnje, a onda me je učlanio u lokalni klub. Nisam imao pojma šta se dešava kada sam vozio prvu trku sa 14 godina. Samo sam vozio najbrže što sam mogao i onda kada sam video dosta ljudi tada sam stao. Bio je to hronometar koji sam vozio u majici i teksas pantalonama jer nismo imali novca da kupimo opremu“ kaže Uran

 I sa takvom opremom i neiskustvom Uran je pobedio na hronometru. Osim ove pobede njegov otac nije doživeo da vidi ostale uspehe svog sina jer je tri meseca kasnije stradao u obračunu bandi. Uran posle toga tri godine trenira, radi i ide u školu. Kada nije mogao dovoljno da zaradi od prodaje lutrije - još kao junior - Uran rešava da se profesionalno posveti biciklizmu i od toga zarađuje. Pošto je bio previše mlad da bi imao pravi sportski ugovor on ipak uspeva da ubedi „Antioquia Paesa“ tim da dobija ilegalno platu od njih.

„Kada čovek preživi ono što sam ja preživeo onda mu su mu sve ostale stvari prilično jednostavne. Nisam imao vremena za osrastanje. Kao junior sam vozio čak tri godine koje su prošle veoma brzo. U tim godinama ne razmišlja čovek dugoročno. I tada i kada sam došao u Evropu imao sam veliki problem jer me niko nije trenirao, a nisam ni imao određene ciljeve. Dok sam bio u Kolumbiji gledao sam velike trke a nisam imao pojma o čemu se tu radi“ dodaje Rigoberto.

Pet godina nakon početka bavljenja sportom Rigoberto se našao u grupi profesionalaca upravo na tim trkama. Početak njegove profesionalne karijere bio je obeležen ozbiljnim povredama i problemima. U tenax je došao na preporuku Marlona Pereza koji ga kasnije povlači sa sobom i u Caise d'Epargne. Euzebio Unzue je poznat po tome da ima strpljenja sa mladim vozačima, ali uz nedostatak iskustva u Španskoj ekipi Uran propušta veliki deo sezone 2006. zbog preloma ključne kosti i skoro dve godine (2007-2008) zbog preloma oba zgloba na „Deutschland Tour-u“. Ipak uz sve ove nedaće došle su i dve PRO pobede na trci oko Baskije i u Švajcarskoj.

„Činilo mi se tada kado da svaki put počinjem iz početka. Godine u Caise d'Epargne što se rezultata tiče nisu bile produktivne za mene. Sezonu 2008 sam propustio skoro celu. Osam meseci mi je trebalo da se vratim posle tih preloma. Nisam ni počeo da se trkam a sezona je već bila gotova“ osvrće se kratko Uran na ovaj deo karijere. Svoj prvi Tour vozio je 2009. godine, a 2010. bio je deo tima koji je branio roze majicu Davida Aroja tj. njegovo drugo mesto na Điru te godine. Ipak je SKY tim umesto (Caise d'Epargne) Movistar-a uvideo njegov pravi potencijal.

Upravo je u SKY timu Rigoberto doživeo svoj pravi procvat. Prvo na Điru 2012. a onda i na Olimpijskoj drumskoj trci u Londonu (gde je osvojio srebro) koja je po planovima ekipe trebalo da protekne u znaku Britanaca.

„Uopšte nisam bio na startnoj listi. Nije trebalo ni da startujem trku jer je došlo do neke greške. Iako su ljudi iz Kolumbije uredno poslali sva dokumenta nisam bio uvršćen na listu. Bio sam poprilično ljut. Tek pred start trke naša federacija je uspela to da reši sa Olimpijskim komitetom i javili su mi da mogu da startujem. Neko mi je doneo broj a ja sam i dalje bio ne toliko ljut koliko nezadovoljan i nesređen. Poslednji sam se preselio na Box Hill-u a znao sam da nemam šanse na sprintu pa sam napao. Vinokurov je bio idealno društvo u begu jer je vukao jako. Nisam se osećao dobro tada pa sam sam razmišljao da bih bio zadovoljan sa bilo čime. Pogledao sam na pogrešnu stranu. Probao sam da uhvatim Vinokurava ali je bilo kasno. Na kraju sam osvojio medalju – medalja je medalja“ prepričava Uran trku u Londonu.

(BiciSvet.com/procycling/Đorđe Pejković)

Distanca: 109km
Kategorija: Ravničarska
Najviši vrh: 690m

I konačno Madrid. Poslednja etapa je najkraća, najravnija i po pravilu najopuštenija. Etapa koja po pravilu pripada sprinterima – bar onima koji su preživeli sve planine i vrućinu u Španiji. Mnogi vozači su već do sada napustili Španiju kako se ne bi premorili (jer je Vuelta bila mnogo teška) za predstojeće Svetsko prvenstvo >> LINK. Oni koji su ostali pokušavaće u nekom od begova na kraju etape da pokvare sprinterima zabavu ali  je to teško izvodljivo. <VUELTA-2013-START-LIST>

REZULTATI: