Da si bicikl vozila u autobusu bi bila - kako smršati na biciklu
Sedeći način života, premalo aktivnosti, previše grickalica i slatkiša, to je manje-više standardni recept za nastanak gojaznosti. Bavljenje aerobnim sportovima koji zahtevaju povećan energetski unos čini sportiste posebno osetljivim na pauze u treninzima, a najjranjiviji su rekreativci koji imaju neujednačen ritam aktivnosti i nedovoljnu disciplinu u ishrani. Sa svojih 176 cm visine imao sam težine u rasponu 70 do 100 kg. Prosek mi je uvek bio oko 80 kg, ali posle napuštanja Karatea kojim sam se bavio više godina i celogodišnjeg grejanja stolice u cilju završetka fakulteta, početak ovog leta dočekao sam sa rekordnih 102 kg. Na moju sreću, početkom jula sam sa dvojicom prijatelja, Mikijem Tošićem i Vladom Čupićem, krenuo na redovne vožnje biciklom van grada. Evo priče o tome kako sam u njihovom društvu, a kasnije i sam, izvozao biciklu ovog leta kao nikad ranije, uz put izgubivši 13 kilograma (a to nije konačna brojka, mršavim i dalje jer sezona još traje).
Moja desetobrzinka marke ’’Rog’’ Ljubljana, stara nekih 23 godine, prešla je par stotina km za sve svoje godine ali uz njihovo nagovaranje odlučio sam da se malo aktiviram u rekreativnoj vožnji biciklom van grada. Prva vožnja početkom jula je bila na relaciji Niš-Doljevac-Prokuplje-Niš, nekih 90 km na ravnom putu, bez vetra. Dušu sam ispustio na tridesetom kilometru, kada sam izmolio prvu pauzu za pivo i smoki. Do Prokuplja sam se jedva dokotrljao, i tamo smo odmarali tri sata uz pljeskavice i pivo pre nego što sam skupio snagu da krenemo nazad. Pljeskavice (one male od 200 grama) očigledno nisu bile dovoljne da mi povrate snagu, jer smo u povratku na svakih 15 km morali da stajemo i odmaramo uz pivo. Celodnevna vožnja ostavila me je izmorenog u krevetu ceo sutrašnji dan, gde mi je društvo pravila jedino Pavlovićeva mast i bolna zadnjica. Ovaj primer dovoljno ilustruje moju kondiciju i mogućnosti tih prvih dana jula. Medjutim, već drugog dana bolovi su se smanjili, crvenilo nestalo, ali uspomene na vožnju, predivne prizore prirode i onaj fantastični osećaj neprekidnog kretanja pokrenule su u meni želju za novim iskustvima.
Sam sam počeo da vozim 2-3 puta nedeljno kraće vožnje na relaciji Niš-Niška banja, forsirajući se na kratkim deonicama od 10-ak kilometara i ne prelazeći više od 15 km u jednom danu. Na žalost, bez društva mi nije bilo zanimljivo da pijem pivo pa sam sve vožnje vozio na suvo. Posle samo dve nedelje ovakve vožnje nabacio sam dovoljno kondicije da se sam odvezem do Ribarske banje, relaciju ukupne dužine 120 km prešao sam komotno u jednom danu, ali se moj 52-48 srednji pogon pokazao prevelikim za uspone od 10% na koje sam nailazio usput. Ne sumnjam da bi profesionalac sa lakoćom izvozio ta brda čak i sa mojom kršinom, ali ti stari sportski bicikli jednostavno nisu dobri za nas početnike bez kondicije. Tada sam odlučio da bicikl izmenim i prepravim tako više ne silazim sa njega kad god naidjem na znak ’’uspon 10%’’. Inače, u želji da što manje opteretim organizam u toku vožnje, prvi put u vozačkoj karijeri izabrao sam da na put krenem samo sa lakim doručkom od peciva, usput pojevši par čokoladica i popivši jednu Koka Kolu na pola puta. To je bio kompletan energetski unos za celu vožnju, i iznenadio sam se koliko sam se lagano i energično osećao posle svega toga. Nepotrebno je reći koliko mi je ovakvo vozačko iskustvo donelo motivacije da nastavim sa kratkim vožnjama u toku naredne nedelje, a kondicija je narasla dovoljno da već sledećeg vikenda nas trojica isplaniramo jednu maratonsku vožnju. Tada sam uradio izvesne prepravke na biciklu da bih ga osposobio za komotniju brdsku vožnju i prilagodio lošem asfaltu seoskih puteva kojima smo se uglavnom kretali. Tekst o tome kako od stare sportske bicikle možete dobiti modernu drumsku biciklu solidnih karakteristika možete pročitati ovde> LINK.
Posle manje od mesec dana vozačkog iskustva, Miki, Vlada, i moja malenkost krenuli smo na relaciju Niš-Tešica-Kruševac-Blace-Prokuplje-Doljevac-Niš . 215 km predjenih u jednom danu, na 40 stepeni, predstavlja uspeh na kome nam je čestitao i prekaljeni biciklista Ole Paikkonen, koga je put naneo u naš grad upravo tih dana i pružio mi priliku da sa njim porazgovaram o vožnji i treninzima. Tada sam prvi put saznao kako izgleda standardni sportski trening za kondiciju. Naravno, nisam uspeo da u potpunosti ispoštujem strogi režim takvog treninga, ali većinu Oletovih saveta sam sa velikim uspehom primenio.
Moj dotadašnji način vožnje, prilično uobičajen medju većinom rekreativaca, podrazumeva vožnju u višem prenosu sa što manjim brojem obrtaja, ’’da bi se noge manje zamarale’’ - pogrešno! Ukratko, vozi se na snagu umesto na izdržljivost. Pod uticajem Oleta, već u narednim vožnjama probao sam da vozim tako da sve vreme držim ritam izmedju 80 i 100 okretaja u minuti (jedan obrtaj je: pun krug jednom nogom), vozeći na prilično niskim prenosima da bih uspeo da održim takav tempo sve vreme. Na ravnom putu ovakav način vožnje se pokazao u najmanju ruku ravnopravan sa vožnjom ’’na snagu’’ dok se na uzbrdici pokazao i kao superirorniji jer je tada bio daleko manje naporan.
U toku leta vozio sam uglavnom oko 3 puta nedeljno i to: jednom do dva puta nedeljno po jedna veća vožnja, kad se sakupi društvo. To su bile celodnevne vožnje dužine 100 do 200 km, sa bar 10-20 km jakih brdskih deonica. Uz njih je išla još jedna do dve kraće vožnje, 20 do 40 km duge, uglavnom ravne deonice na kojima sam pokušavao da što duže održim tempo od 90 okretaja u minuti i tako nabacim kondiciju.
Tokom vožnji kompletan energetski unos se temeljio na bonžitama i Koka koli. U početku sam uzimao lak doručak isključivo od nekog peciva, dakle bogat ugljenim hidratima. Kasnije sam prestao da doručkujem pre puta, ali pre svake vožnje bih pojeo dve bonžite. Na svakih sat vremena vožnje sledila bi još jedna bonžita, osim ako ne pravim neku dužu pauzu (takozvana Dragstor pauza); onda bih energiju dopunio sa pola litra Koka kole. Ovako u toku cele vožnje nisam osećao manjak ugljenih hidrata. Čak i po povratku, osetio bih jedino nedostatak soli, zbog čega je moj najčešći obrok posle vožnje bio 2-3 tanjira supe iz kesice, dodatno dosoljene.
Ishrana u danima kad nisam vozio nije pretrpela neke posebne promene, osim što sam izbacio što je moguće više masti iz ishrane. Satnica obroka je bila: doručak oko 8h ujutru (bez ograničenja osim izbačene pržene hrane); oko 11h pola kilograma svežeg sezonskog voća; oko 14h dva tanjira supe iz kesice; oko 17h ručak (namirnice bez ograničenja ali spremljene isključivo sveže, kuvane ili pečene), oko 20.30h još pola kilograma voća. Na ovaj način sam bio sit neprestano u toku celog dana. Kad bih ipak osetio potrebu za slatkišima, sedao sam na biciklu. U toku vožnje sam bez ikakvih posledica konzumirao sve kalorične poslastice, što je vožnje činilo još sladjim.
Ipak, najveći motiv da nastavim sa vožnjama je bio taj što su kilogrami bukvalno počeli da se tope na meni. Sa procenjenih 102 kg pao sam na 98 kg već posle tri nedelje vožnje. Posle toga sam gubio u proseku 1 do 1.5 kg nedeljno. Nakon ukupno 10 nedelja letnje vožnje i predjenih 1800 km vaga je pokazivala 89 kg. Ponavljam, za sve to vreme jeo sam koliko sam hteo i šta god sam hteo, za vreme vožnji jedući upravo one stvari koje su me ranije utovile. A ipak, prvi put posle 4 godine, uspeo sam da težinu i BMI (Body mass index) spustim ispod magične granice ’’Gojazan’’. Do idealne težine deli me još 5-10 kg, ali biciklistička sezona još nije gotova. Ustvari, ona se nikad i ne završava, jer uvek postoje uslovi da se odveze još jedan krug, još jedna vožnja, još jedno zadovoljstvo. Krećemo!
(BiciSvet.com/Dr.Milan Ilić)
