Den Krejven, bradonja iz Namibije

Posle decenije teškog rada, uporni momak iz Namibije je potpisao profesionalni ugovor sa velikim timom.

Kada je Den Krejven krenuo put Evrope postavio je sebi 3 cilja:

1) Da "preživi" (znao je da će to biti teško putavanje, samo nije znao koliko teško)
2) Hteo je da potpiše ugovor sa timom iz prve ili druge divizije u roku od 3 godine
3) Želeo je da dobije ponudu za produžetak ugovora

Sada, sedam godina nakon što je planirao ostvario je 2 od svoja 3 cilja... Pričaćemo o upornosti, istrajnosti i bradi najnovijeg člana Europcar tima.

Prvo, reci nam nešto o svojoj prošlosti?

Krenuo sam propisno da se trkam na Stelenboš univerzitetu. Posle četiri godine koje sam proveo više na bicikli nego učeći i čitajući knjige, uspeo sam da ubedim švajcarsko/italijanski amaterski tim da me prihvati na probu. Četiri godine kasnije naučio sam jezik, patio, prolio dosta krvi, čak izgubio i par zuba, ali sam imao neke sjajne rezultate, prvenstveno trijumf na drumskom šampionatu Afrike u Kazablanki.

Zbog tog rezultata sam dobio ugovor sa britanskim timom Rapha Condor Sharp, timom iz treće divizije. Tu sam ostao 3 godine a onda sam prešao u tim IG-Sigma Sport, još jedan tim iz treće divizije (Continental). To je bilo 2012. godine kada sam vozio i na Olimpijskim igrama, koje su za mene bile katastrofa.

Prošle godine sam vozio za još jedan Continental tim,  Synergy Baku Cycling Project. Većinu godine sam proveo u Londonu sa devojkom, imao sam lošu sezonu, ali mi se tim jako svideo. Pošto nisam imao rezultate u Bakuu me nisu zadržali (ne mogu ih kriviti zbog toga) i potpisao sam za nemački kontinentalni tim  Bike Aid-Ride for Help, tim skromnog budžeta, ali je to jedna neverovatna grupa ljudi sa fantastičnim rasporedom trka. I sada Europcar tim…

Sada kada te je veliki tim izabrao u svoj sastav, moraš biti neverovatno zahvalan?

To je najčudniji osećaj ikada. Čovek ne treba da postane profesionalac u 31. godini života (treću diviziju/kontinentalne timove zovu profesionalnim, međutim za mene je to lažiranje). Ja znam za samo jednog vozača koji je postao profesionalac posle tridesete godine- Sveina Tafta. Isto je prešao iz Continental tima u World Tour tima u 31. godini i pogledajte ga, nosio je prvu roze majicu ovogodišnjeg Đira (nastavi da sanjaš Den).

Prvo sam sreo Žana Renea Bernadoa na trci Gabona 2011. godine. To je čudna trka sa velikom grupom Afrikanaca i part evropskih timova koji idu na Tur de Frans. Francuzi su me pimetili i pre trke zbog ogromne brade i kose, čak su mi se i podsmevali.

A onda sam završio peti na prvoj etapi i bio bolji nekih zvučnih imena. Ovo je impresioniralo JR-a (Žan Rene Bernado, sportski direktor Europcar-a). Nastavio sam sa dobrim izdanjima tokom čitave trke i JR je na moje iznenađenje čak počeo da mi priča o mogućnosti da vozim Vueltu za njegov tim. Imao sam korektne šanse da dobijem ugovor sa njima 2012. godine, ali se to nije dogodilo.

U januaru 2014. sam bio kapiten namibijske nacionalne selekcije na trci Gabona i pošto nisam video JR-a dve godine, ponovo smo se sreli. Imao sam još jednu stvarno dobru trku iako sam morao da organizujem čitavu reprezentaciju Namibije što mi je oduzelo mnogo energije pre trke. JR je ponovo došao kod mene i pričao o tome da vozim Vueltu za njegov tim, međutim posle 10 godina u Evropi i toliko lažnih obećanja, samo sam uživao u razgovoru i nisam verovao u to.

Verujte mi, bio sam neverovatno iznenađen kada sam dobio mejl u kom me pitaju da li bih promenio tim na sredini sezone. U stvari i dalje se uštinem na svakih 10 minuta...

Koliko je težak bio tvoj put za nekoga ko je iz Afrike?

Definitivno je mnogo teže nego što izgleda, ali odrastao sam iduću u internat, što je slično kao i nomadski život biciklista, tako da je nešto što je meni normalno, drugima je to neshvatljivo.

Ne mogu čak ni da prebrojim ljude koji su imali prednostu u odnosu na mene jer dolaze i prave države ili poznaju prave ljude. Očigledno je čak i da sam bio super talenat, to ne bi bilo važno, a ja sam samo dobar vozač, jer veliki timovi imaju mnogo kvalitetnih vozača da izaberu.

Učenje italijanskog je bilo teško ( u prvoj sezoni sam učio od Belorusa, kolege koji i sam vrlo loše priča italijanski). Ali kao Afrikancu, biti baziran u Velikoj Britaniji sa lošim vremenom, meni je to ubilo dušu.

Pretpostavljam da se na kraju sve svodi na to koje su vam sposobnosti. Definitivno život profi bicikliste nije za svakoga i kada krenem da objašnjavam moj način života svojim ljubomornim prijateljima, oni se uvek predomisle.

Da li je bilo vreme kada si pomišljao da završiš karijeru bicikliste i nađeš pravi posao?

Vreme? Kažete to kao da je bilo jednom... dešavalo se mnogo puta. Pre par godina sam shvatio da sam znao čime bih se bavio posle biciklizma, odavno bih sa prestao sa biciklizmom i bavio bih se time. Ne možeš da prođeš kroz sav taj bol, patnju i odricanja ako znaš da postoji lagani izlaz iz svega. Međutim ja nisam jedan od ljudi koji mogu samo da imaju ''posao''. Ako nemam strast prema nečemu, ja ne bih uživao radeći to, i ne bih bio ni u pola dobar kao što mogu. To me dovodi ovde gde sam, pokušavam da izgradim životi vozeći bicikl.

Kada sam to rekao, nije kao da nemam planove i opcije za život posle karijere bicikliste, ali oni će sigurno biti vezani za svet biciklizma. Posle 10 godina koje sam posvetio biciklizmu i sada kada imam puno znanja bio bih lud da krenem sa drugim poslom, od početka. Lepa stvar je to što dužem vozim bicikl više vrata je otvoreno i imam puno izbora čime bih se bavio jednom kad završim karijeru bicikliste.

Biciklizam je timski sport. Koja će biti tvoja uloga u novom timu?

Afrikanac sa bradom. Svakom timu treba jedan, zar ne?

Sada ozbiljno. Nisam specijalista ni za sprint, ni za uspone. Ja sam više momak za begove na svim etapama. Ali sada kada sam u timu iz najbolje divizije, stvari će biti drugačije. Ko zna kako ću se uklopiti. Imaću više odgovora posle Vuelte, ili bolje rečeno ako se dokažem timu da sam sposoban da vozim Vueltu.

Znači Vuelta je primarni cilj za ostatak sezone?

Moj prvi cilj je da se dokažem, šta god da je potrebno za to. Vuelta je pomenuta mnogo puta, i ljudi imaju utisak da ja sigurno idem na Vueltu. Ja prvo moram da se dokažem timu na trkama pre nego što odem u Španiju.

Poslednjih par sezona su bile katastrofalne za mene i znam da ima mnogo ljudi koji se hvataju za glavu i pitaju se šta to dođavola radi JR i da je sve što ću ja uraditi je da dobijem otkaz. Međutim oni ne znaju celu priču.

To je teška priča koju ne treba prepričavati. Stvar je u tome da sam otkrio da imam virus, sada već nekoliko godina. Prilikom otkrivanja virusa morao sam da upoznam moje telo kao nikada do sada i moja svest je na potpuno višem nivou. Ne mislim da imam sve odgovore, u stvari ne ništa ne uzimam zdravo za gotovo, ali znam mnogo više nego pre. Znam šta je potrebno mom telu, ali i podjednako važno, znam šta treba mojoj glavi.

Kada razmislim o tome- jedini ciljevi do kraja godine su mi da budem strog prema sebi, i da dam mom telu i umu šta im treba. Kada to budem uradio znaću da mogu da imam bolje trke nego 2008. koja je bila neverovatna za mene.

I ne zaboravimo da postoji broj 3 na mojoj listi. Stvar koja tek treba da se desi.

(BiciSvet.com/redbul.com/Dimitrije Partonjić)