Poslednji Španski Kralj – Miguel Indurain 1.deo
Miguel Indurain dominirao je Turom ne samo na drumu već i van njega svojim smeškom bez ijednog incidenta bilo sa vozačima, medijima ili nekim trećim. Figurativno, a može se reći skoro i bukvalno imao je srce veliko kao kuća.
U stanju mirovanja njegov puls bio je 28! Tipičan broj otkucaja u minuti normalne osobe je 65-75 dok dobro utrenirani rekreativci postižu 45-50. Poređenja radi Edi Merks imao je 40 otkucaja u stanju mirovanja dok je Fausto Kopi imao 44. Impresivno je reći da je Miguel svoj organizam snabdevao sa 7,8 litara kiseonika u minuti, što je 25% više nego li većina njegoviš tadašnjih rivala. Kada se na njegovu visinu - 188cm i težinu od 80kg, doda da je stiskao 550 vati u anaerobnoj zoni, i VO2 od 88 dobijamo kompletnu sliku.
Iako je bio krupan vozač sa ovim podatcima svako može zaključiti da je Indurain po brdima skoro uvek bio u krstarećem modu. Jedino je hronometar izmamljivao grimasu na njegovom licu kada je vrteo 54x12 i išao ponekad 80km/h. Indurain u julu bio je nezaustavljiva sila na drumovima Francuske. Za svojih 5 godina i 115 dana u Francuskoj izgledao je kao da nikada nije bio u problemu, nikada nije imao loš dan ili neverovatno bolnu grimasu, nikakav incident. Pobeda na Turu, najtežem sportskom događaju na Svetu, za momka iz Pamplone bio je samo proces.
Bilo je prosto nemoguće ne voleti ga, ali je sa druge strane u javnosti imao takav stav i karakter da ga je bilo teško i voleti. Miguel je bio sjajan i kao biciklista i kao ljudsko biće ništa manje i ništa više. Miguel je bio samo Miguel, bio je... fin. Izvan svoje domovine bio je čvrst, nepokolebljiv i suvereno i olako dominirao na etapnim trkama.
U Španiji, zemlji koja obiluje tradicijom u sportu Indurain, sin farmera iz Vilave, bio je božanska figura i svi su želeli deo njega. Bio je sušta suprotnost svih prethodnih Španskih heroja na drumu, ali mu domaća trka nije bila naklonjena. Vuelta je tradicionalno vožena u aprilu, pre Đira i pre Iberijskih letnjih žega. Njegovo poslednje pojavljivanje na domaćoj trci bilo je 1991. Tada je završio kao drugoplasirani, a iste godine započeo pohod na pet Francuskih titula. Posle toga je preferirao Điro na kom je odneo pobede 1992. i 1993. protiv Švajcarskog dizela Tonija Romingera, koji je odneo tri uzastopne pobede na Vuelti, i to u stilu Induraina: Na individualnim hronometrima.
UCI je dodatno iskomplikovao stvari za Miguela krajem 1994. godine pomerivši narednu Vueltu za septembar. Španska trka je izgubila bitku sa prolećnim klasicima, a većina vozača je to sa oduševljenjem prihvatila. Indurain i njegov šef Hose Miguel Ečavari najavili su da bi sa ovim izmenama Miguel mogao da se nađe na startnoj listi za narednu trku 1995. Još jedno pomeranje nije išlo u prilog Indurainu a to je promena termina Svetskog prvenstva iz avgusta u oktobar. Da stvar bude gora organizaciju je dobila Kolumbija, a to znači samo jedno – nadmorska visina. Indurain se bunio. Bio je svestan da je skoro nemoguće za njega da bude konkurentan i na Vuelti, i da brani podijume sa prethodnih prvenstava.
Te 1995. godine Loran Žalaber odneo je pobedu na Vuelti u svim plasmanima, a Indurainov timski kolega „Španski mali Indurain“ Abraham Olano na praznoj gumi osvaja titulu Svetskog prvaka iako je prethodno završio Vueltu. Banesto je bio zadovoljan ali je publika želela Induraina u dresu duginih boja! Plemike i problemi su počeli. Sponzorski ugovori su bili pred isticanjem, a navijači nisu bili zadovoljni. Banesto je kao jedan od najvećih uslova za produženje ugovora, izneo to da Indurain mora da vozi Vueltu 1996!?
klikni za NASTAVAK
(BiciSvet.com/procycling/Đorđe Pejković)
